piše: Dejan Grujić
Ne znam kako vi, ali ja pojma nemam šta je to srpski specijalitet. Recimo, da me neko od stranaca zaustavi na ulici i upita šta bih mogao da mu preporučim da pojede, ali da je baš „po srpski“, ne bih mogao odmah da odgovorim. Ako ja volim nešto da jedem, to i preporučim, e sad… da li je baš srpsko ne bih mogao da se zakunem. Volim sarmu, ali šta to vredi kad su se pre nas neki drugi setili pa je zaštitili kao svoje nacionalno jelo. Doduše, volimo je, ali realno nije naša, stigla je sa istoka sa Turcima na Balkan. Volim ja i ajvar, ali iako se zna da je to južnosrbijanski kavijar, čemu saznanje kad su opet neki drugi iskoristili znanje pa ga brže bolje zaštitili kao svoj brend. A paprike im uspevaju baš kao nama papaja. Volim i šunku, kajmak, prebranac, đuveč, paprikaš ali – ne vredi. Nigde u Evropi to nije prepoznato kao srpski kulinarski pronalazak. Mnogo se danas polaže na geografsko poreklo nekog jela ili pića ali pre svega najviše na profit. Nikoga više nije briga da li je moralno to što će neko maslinovo ulje prisvojiti za sebe, iako dva stabla masline nema u državi, važno je da se uzimaju procenti od toga što neko proizvodi i prodaje pod imenom koje isključivo u vašem vlasništvu po evropskim registrima, i administracijom koja nema želju da se bavi proverama. Ima nešto što još niko nije ukrao Srbima, a moglo bi zaista do donese veliku popularnost. To je Devojački san, Noćna mora, ili Karađorđeva šnicla. Jeste da je sve od čega se priprema stiglo iz uvoza, ali ima naše ime, a i nekako je baš kao i mi: veliko, masno, kalorično i ukusno baš kako svet misli da izgledamo u katalozima koje nam je aranžirao po svojim pravilima. Ima još, vi ćete se već setiti, ali meni ovo nekako izgleda originalno, a vama?
Dobro jutro!
(Foto: http://vukajlija.com/, ilustracija)
