piše: Dejan Grujić
Znam da nisam moderan tip. Mnogo sam nekako skučen, zatvoren, uskih shvatanja, prosto dosadan. Mislim da nije u redu praviti sprdnju s ljudima, a oko sebe čujem aplauze prostakluku i glupiranju. Takođe, saglasan sam sa svim akcijama koje se sprovode za pomoć deci, a od jedne organizatorke saznajem da se karte za humanitarni koncert skoro pa i ne prodaju. Većina ih završi u rukama nekih sekretarica i vozača kojima ne pada na pamet da slušaju operu. Takođe, organizatori tih manifestacija čovekoljublja muku muče sa ubeđivanjem onih koji imaju para da iste, obećane, napokon i uplate. Ili, na kraju i ne uplate ali zato na plakatima ne precrtavaju svoj logo kojim podržavaju humanost. Prezirem nasilje prema ženama i deci, a gledam na ulici kako mladić šamara devojku i pokušavam da pomognem. Međutim, žrtva mi se okreće i galami: Beži tamo, šta se mešaš, ko te šta pita? Ne volim ni kada očiglednu glupost svojevremeno zvanu „kuća-pos‘o“ proglasiše za fenomen, a danas nešto što se predstavlja kao duhovito ima ambicije da postane neko i nešto. I mi, aplaudiramo. Valjda je to neki naš prkos svemu što nas pritiska, da pokažemo da je demokratija većinska volja, makar bila i za jedan glas teža od manjinske. Gde smo dogurali, pitam se? Budite moderni, otvoreni, širokih shvatanja, ja vala neću. Pa, dokle stignem sa nepreletanjem u većinsko jato.
Dobro jutro.
(Foto: www.techinasia.com, ilustracija)
Beograd202 