piše: Ru Šavr
Crtica za zakidanje
Kad danas krenete na posao, ili kad budete pravili pauzu, verujem da ćete svatiti do neke pekare da kupite pogačice, đevrek ili nešto slično. Ne znam kako vi, ali mene često iznenađuju cene pekarskih proizvoda. To me je navelo da o svemu tome malo porazmislim… Manje ili više, cena kilograma belog brašna u maloprodaji kreće se oko pedeset dinara. U velikoprodaji mora biti znatno manje. Zašto onda jedna pogačica košta toliko? Da li je to realno? Kad se svi troškovi koje pekar ima saberu, da li zaista pogačica, kao najjeftinija, mora toliko da košta? Ili je pekar po prirodi nestrpljiv čovek, pa mu se ne čeka nekoliko godina da bi malo više zaradio? Ali pošto nije samo jedan takav, mora biti da se u pekarstvu zapošljavaju samo najnestrpljiviji ljudi. Ako zanemarimo pomenute pogačice, da progovorimo i o kvalitetu. Ako su mu već svi proizvodi skupi, da li pekar zaista mora još i da uštedi na detaljima kao što su sir, pečurke ili meso, za koje se tvrdi da su takođe sastojci raznih pita i peciva koja se nude? Primetili ste, verovatno, da ih najčešće ima u tragovima. Tek koliko da se potvrdi da niste kupili pogrešan proizvod.
Da ne shvatite pogrešno, mnogo je pekara koji savesno rade svoj posao. I nije ovo vezano samo za njih. Vezano je za trgovce, generalno. Na pijaci se prečesto dešava da će prvo pokušati da vam prodaju robu koja je „na izmaku“, pa tek ako ne nasednete dobijate svežu. I tako redom. Stiče se utisak da je kod trgovca veće zadovoljstvo ako vam nešto proda i prevari vas nego ako vam samo nešto proda. Reći će neko – kriza je, na svemu se štedi i svima je do brze zarade. Ali kriza je i kupcima, a dragi proizvođači, bez nas vam posla nema uopšte!
Dobro jutro!
(Foto: Cooking with Zoki – blogger, ilustracija)
Beograd202 