piše: Dejan Grujić
Proleće je, a ja živim u Srbiji. To je grafit iz devedesetih čiji autor je u stvari sa samo nekoliko reči želeo da opiše svu apatiju onih koji su živeli živote bez budućnosti. Politički gledano, malo se toga i veoma sporo promenilo nabolje, ali ako poslušamo bajke koje kod nas traju samo do raspisivanja izbora, budućnost nam je svetla, ali se ne da. Treba još da čekamo, da sve protutnji što nas napada i koči, da zavlada razum i blagostanje. Ništa novo nisam rekao, osim što sam se ponadao da će sve to mnogo brže da nas snađe. Dobro, oni koji su zdravi i mogu da osete svu lepotu raskošnog proleća imaju brigu o tome kada će nam plate biti veće, kada će država ojačati, pravda i čovekoljublje zauzeti mesta sebičluku i moralnoj krizi. Dobio sam juče pismo iz VMA, odakle mi se javila moja drugarica, Splića: „Dragi moj, dok ti pišeš ‘danas je sreda 29. mart’, ja sam u bolnici. Sve me napalo. Čitam tvoje tekstove i tako skraćujem vreme. Ljubim te što me zabavaljaš, rastužuješ i zasmejavaš. Ne brini za mene. Ne sekiraj se. Nemam ja vremena za ove doktore. Meni u stvari nije ništa. Šećer ide samo do 20, karotidu mi ne smeju operisati sve dok ne spadne šećer. A on se ne da. Jedan stent mi pravo društvo na srcu kad nema nečeg muškijeg i dražeg ovde. Čvrsto ga držim, čuvam i ne ispuštam. Onda i taj tumorčić na limfnoj žlezdi samo mi pravi neke senke na snimcima, lekar ga čestito ne mogu ni posmatrati. Ne da se, baksuz. Pokušava da me savlada ali ja se ne dam. Suviše je jaka moja volja za životom, da mi i ta neka cista na štitnoj ne znači ništa. I gore sam ja od toga pobedila, a neću tu sitninu od napasti. Samo da prođe vikend, on je najgori i najduži u bolnici. Držim sve vreme mobilni u ruci, tako skraćujem vreme. Možda te i oslušnem rano ujutro, neću valjda zaginuti od sna. A ovde i nemaš druge snove, osim one o tome kako što pre izaći u proleće, među svoje, na slobodu. Ljubi tebe, tvoja Splića, srića ti pivala, drug moj.“.
U trenutku zaboravih na sve što me muči i o čemu stalno gunđam i samo pomislih jednu želju, onu jednu o kojoj maštaju svi koji su kao moja Splića: proleće u zdravlju i na slobodi, napolju. Šteta što ovakvih kao što je moja drugarica ima mnogo, čak i previše za jedno proleće u Srbiji.
Dobro jutro.
(Foto: Perceptive Healing, ilustracija)
Beograd202 