piše: Ru Šavr
ZAMIŠLJENA CRTICA
Nađoh se pre neki dan, gde bih inače, nego u gradskom prevozu. O njemu smo pričali toliko puta, pa što ne bismo i sada. Tamo se uvek dešava nešto zanimljivo. Tamo se svakog dana potvrđuju priče da nas ima raznih i da svetu nije lako ugoditi. I evo primera. Dogodilo se ovo: jedan momak uljudno se raspitivao kod putnika gde da siđe kako bi otišao u policijsku stanicu da preda papire za pasoš. Žena ispred njega zamislila se, a onda mu kazala da siđe kod Opštine. „Ne, bolje je da siđeš na sledećoj“, na to je odgovorila jedna starija žena, „bliže ti je“. Tu sam se i ja umešala: „Da, ali nema gde da pređe ulicu, tu nije zgodno, teško će mu biti odande da nađe zgradu.“ Na to se prva žena izbečila na mene: „Što se Vi mešate u tuđ razgovor? Ko vas je šta pitao, što se pravite pametni?!“. Iako sam rekla da samo pokušavam da pomognem, žena je nastavila paljbu, ali je više niko nije slušao. Ni ona starija žena ni ja više nismo rekle ništa. Ćutao je i momak koji nije dobio odgovor. Posle dve stanice, usudio se ponovo da zapita: „A gde ja da siđem?“. Sada smo sve tri ćutale, pa je učtivi momak ponovio pitanje. Odgovorili su mu neki drugi ljudi, koji su se opredelili za drugu varijantu. Momak se opet zahvalio i izvinio, pa izašao napolje.
Nije mi jasno zašto sam naljutila onu ženu, ali me je ta situacija podsetila na ovo: davno, boraveći u nekadašnjoj Jugoslaviji, Japanci su primetili kako je Jugoslovenima važnije da kažu svoje mišljenje nego da reše problem. To su i javno rekli. Prošlo je mnogo godina od tada, ali se stvari ne menjaju.
Dobro jutro.
(Foto: Superfast IT, ilustracija)
Beograd202 