piše: Dejan Grujić
Čestita, obespravljena, ponižena, neisplaćena, utužena, obezglavljena i nemotivisana radnička klaso Srbije, ima li te? Ako već čestitamo Praznik rada, bilo bi lepo da znamo imamo li kome da to učinimo? Eh, da je sada živ drug Tito, čuje se iz ćoška u kojem obično sede mnogo stariji članovi porodice. A šta bi bilo, da je on živ, nervozno se čuje iz centra gde su nešto mlađi. Sad bi išli na Uranak sa zastavama da pečemo jagnje, posle bi bila parada, pa bi se onda slikali i tako. Uf, baš je to mnogo lepo, nervozni su najmlađi. Zato što ste bili jaganjčari, mi danas nismo u stanju ni srpsku kobasicu da bacimo na skaru! Sve ste pojeli i sada sedite tu i zvocate. Najmlađi se naravno na to odmah spremno mešaju političkom analizom u kojoj Srbija nema perspektivu zbog korumpiranih političara i oholih investitora koji više od 200e mesečno ne daju za platu novozaposlenim radnicima. To je zato što smo odavno pojedeni kao i oni pomenuti jaganjci a sve zbog terora vlasti koji trpimo umesto da dižemo bune i ustanke. Domaćice majke na sve to uz tužni osmeh komentarišu celu situaciju prostim pitanjem: A šta ja danas da stavim za ručak? Od protesta i lupanja u šerpe tanjiri se neće napuniti, pa vi vidite šta slavimo, šta dočekasmo i kako nam se piše. Opet, ne razumemo suštinu.
Dobro jutro!
(Foto: vukajlija.com, ilustracija)
Beograd202 