piše: Dejan Grujić
Bolesne ambicije nezadovoljnih pa i zadovoljenih roditelja često su uzrok velikih sukoba u porodici. Znate već za onu staru šemu: „Dušo, sada imaš balet, pa ćeš na solfeđo. Kad završiš, moramo da požurimo na čas glume, a onda brzo u školu. Kad završiš sa časovima vozićemo te na tenis, a posle ideš na plivanje. Treba i ti malo da se opustiš posle svega.“ Kuda to srljamo gurajući u kompletnu propast decu koja ni kriva ni dužna treba da trče naše trke. U porodicama gde je više dece, obično se izabere jedno koje će da vuče za sve ostale pa onda i ne čudi što se porodice raslojavaju zbog bratsko-sestrinskih razdora koji tinjaju još od ranog detinjstva. Ponekad i escajg može da bude tačka razdora, a onda zna se, radi viljuška. Ko je za to kriv? Ko je nametnuo tu potrebu da naše dete mora sve? Zna se da svako od nas nosi potencijal, ali poštedite me onih teorija da je neko toliko talentovan da može da postigne ama baš sve. Veliki ciljevi su dostižni ako zadamo kratke trase, rekli bi u sportskom žargonu, a šta kada dete sve to i postigne, ako uopšte može? Hoćemo li tražiti još, više, bolje, različitije? Umesto klavira u dečjoj sobi, mnogo lepši ukras je lopta. Umesto reketa, dovoljne su bose noge na toplom pesku kraj reke. Ima tog nabrajanja koliko god. Ambiciozni roditelji nezajažljivi su u izmišljanju aktivnosti za dete a sve zarad kako kažu „sklanjanja sa ulice“ ili čega god već. Pitajte starije, pedagoge, učitelje, profesore, trenere. Ostavite dete na miru neka raste i poraste u dobrog čoveka. Zadajte mu jedan ali dostižan cilj: Za početak, neka kad poraste i ono bude roditelj. Ima li lepše pripreme za život? Novi dan se rađa, možda i ovo bude razlog da još jednom razmislite pre nego li istresete dnevni raspored obaveza svom detetu, uprkos prazniku rada.
Dobro jutro!
(Foto: www.rush.edu, ilustracija)
