piše: Dejan Grujić
Sada se kaže bravar, a kad je umro to niko nije pominjao kao njegovo zanimanje. Nije se smelo, bio je živ iako mrtav i još uvek Maršal svih građana, radnika i poštene inteligencije. Otišao je u velikom stilu, Plavim vozom i lafetom, praćen stotinama hiljada ucveljenih građana države koju je stvorio na klimavim temeljima. Godine su učinile svoje, čim je prevalio sedamdesetu više nije bio u stanju da se nosi sa ambicioznim generalima i predsednicima kojekakvih komiteta koje je sam stvorio. Republike su postale preko noći države, zatvorene jedna prema drugoj, nepoverljive i sukobljene međusobno. Ostao je samo Dan mladosti i štafeta koja je svoju trku istrčala samo nekoliko godina posle njega. Ostalo je poznato, zemlja je utonula u krizu iz koje je pokušala da je čupa nemoćna Milka Planinc, držala se još kratko do Ante Markovića, a onda je sve krenulo nizbrdo u vodopadima krvi. Velika država koja je mogla samu sebe da izdržava, hrani, snabdeva i još ponešto i izveze, srušila se i potonula u mermernu kutiju u kojoj se uprkos svemu i danas nalazi Maršal Bravar. To što ga pohode stotine poklonika preostalih nakon svih ovih godina ne znači mnogo u situaciji kada njegovo političko imanje razdire korov, okružuju žicom ojačane granice, sa radničkom klasom koja više liči na robove nego na ljude ne znači apsolutno ništa. Zamislimo da je danas živ, da li bi istorija drugačije kreirala događaje, a geografija crtala granice? Da li bi praznici rada, republike, boraca, ustanaka, ili kongresa partije bili aktuelni? Da li bi radili više ili manje? Kolike bi nam bile plate? Da ne zanemarimo kredite koje smo krcali za njegova života, kako bih ih vraćali da je danas živ? Da li danas iko želi da se seća šta je bilo, i šta smo to sve mogli mi? Možda želi, ali nema vremena. Radnici imaju pauzu od 30 minuta za ishranu, pušenje i toalet. Neće valjda da ga se sećaju dok jedu prazne sedviče pušeći u čučećem položaju?
Dobro jutro!
(Foto: YouTube, ilustracija)
