piše: Dejan Grujić
Ne plašim se ja što vrane grakću, već što sokolovi to slušaju. Osim pretnji koje slušamo u poslednje vreme da će nešto malo postati veliko, brinu neka dešavanja koja takođe nisu naivna. Ostalo je od davnina to da sve što krene bezazleno, na kraju završi loše. Beležim samo da smo nekada kao deca gledali u minimatike povezane sa prvim konzolama za igranje tenisa iako su na ekranu bile samo dve tačke i linija po sredini a stariji zabrinuto ukazivali da ćemo da oštetimo oči, zapustimo školu, i obolimo od nesanice. Nismo se obazirali. Dolaskom devedesetih stigle su lepše, šarenije i zahtevnije igrice koje su nam potrošile sate zurenja u monitor. S novim milenijumom stigla je detaljnija i bolja grafika pa su pucačine postajale još agresivnije, i samim tim izazivale menjanje kompletne strukture bića prosečnog igrača. Danas deci više ne gunđaju odrasli jer ih i sami rado igraju, već im igrice zabranjuju policajci. Kažu da su opasne jer teraju na samopovređivanje pa i samoubistvo. Pitam se, šta je sledeće. Treba li da ova ljudska vrsta potpuno finišira svoje postojanje „enterisanjem“ koda koji će nas sve poslati u kosmos, odakle smo prema poslednjim tvrdnjama i stigli, direktno od Boga. Šta li ćemo tom bogu reći, ko je za sve kriv? Da, nasilje i izazivanje istog pripada čoveku, imao ili nemao kompjuter. Uostalom, opijanja, orgije i napastvovanja viđamo već na televiziji. Ko je to izmislio? Čovek. Prema nama se očigledno šalju destruktivni signali da samouništenjem spržimo ono najdragocenije, život. Spasavajući život usprotivićemo se i otimanju duše. Bez duše postajemo masa a masom je najlakše manipulisati.
Dobro jutro!
(Foto: Gary The Geek Blog, ilustracija)
Beograd202 