piše: Dejan GRUJIĆ
Vidovdan je veliki praznik koji nam uvek budi sećanja na istoriju. Po njemu pamtimo Boj na Kosovu, Sarajevski atentat, Versajski sporazum, Vidovdanski ustav, Gazimestan 1989. godine, izručenje Miloševića Hagu, i mnogo nepobrojanih događaja koji su sudbinski uticali na položaj običnog naroda. Međutim, i pored pouka učiteljice života mi se i dalje na Vidovdan bavimo istorijom. Budućnost kao da zapostavljamo analizirajući neveselu sadašnjost. Kako prolaze dani, meseci i godine – tako umanjujemo značaj ostavštine predaka i borimo se sa ćudima današnjice i strahovima koje ona nosi. Šta danas najviše može da obraduje ili oneveseli običnog čoveka u Srbiji? Gubitak posla, ili zaposlenje? Brak, ili razvod? Evropa ili Istok? Ima dilema koje nam se svakodnevno predstavljaju kao pitanje života ili smrti a u stvari – sve se svodi na brigu kako izdržati do prvog u mesecu. Jesu li tako i naši stari razmišljali? Oni su imali sreću da nemaju ono što mi imamo danas, pa im je život bio teži, ali jednostavniji. Bez pametnih tehnologija i savršenih spravica oni su do rešenja za probleme stizali jednostavno, sabirajući dva i dva. Ili mač, ili plug – druge nije bilo. Šta to nama danas može da znači? Svakako ne da se vraćamo nazad, ali ni da budućnost posmtramo kroz šareno staklo koje nam svakodnevno postavljaju preko raznih medija. To šarenilo preko sive stvarnosti lako dovede do opšte apatije. U nju upadamo korak po korak, kao žaba koju kuvaju uz lagano zagrevanje. Sve što leti nije ptica, a sve što neko javno zbori ne mora da bude istina. Možda namVidovdan otvori oči pa napokon prazne priče zamenimo pravim delima. O nedelima, neki drugi put. Čak i svetla prošlost nam je uvek kratko sijala.
Dobro jutro!
