piše: Dejan Grujić
Došlo vreme da se stvari menjaju u Srbiji. Nema više prostora za zvučne populističke parole, progovila je socijala. Strpljenje je popustilo, naročito kod radnika koji su svoje zaposlenje pronašli posle početka velike svetske krize. U prvo vreme srećni što uopšte rade, pa još i ponešto zarade, sada su ispošćeni i oronuli, smogli snagu da podignu glas protiv takozvanih investitora, kojima je jedini cilj da dobiju sve, a da za to isplate što je moguće manje zarade. Nije svejedno raditi u hali za proizvodnju rashladnih uređaja bez klimatizacije na temperaturi od četrdeset stepeni, a ni primiti zaradu koja je lakša za prekovremene sate, troškove koji prate dolazak na posao i slično. Ne pominjem one nesrećne ljude koji godinama rade bez plate, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, gledaju kako da prežive čekajući nestrpljivo poštara sa penzijom ako uopšte imaju nekog penizonera u domaćinstvu. Od obećanja da će sve biti isplaćeno se ne može preživeti. Stignu računi, stomak zakrči pa i nervi lako popuste. Došlo je vreme da se posle impozantnih rezultata u sređivanju državne kase odmaknemo od minimalca. Do sada smo izdržavali zahvaljujući porodičnoj srebrnini ali tu na kraju dođemo do potpunog izjedanja supstance što reče onomad jedan ugledni ekonomista. Mi više nemamo odakle, ali zato vi kojima napunismo bankovne račune, imate. Pa, izvolite! Ili pare, ili nema proizvodnje. Nepristajanje na krivicu za kočenje napretka Srbije prvi je korak u realnom ostvarivanju radničkih ciljeva. Sada mi se čine mnogo jasnijim protesti širom sveta na Praznik rada kada stotine hiljada demonstranata masovno protestuje i traže bolje uslove za radničku klasu. A kod nas se za to vreme peku prasići i ćevapi. Mislim da smo ih do sada sve ispekli i pojeli. Red je da sada „zapratimo“ i kolege iz belog sveta.
Dobro jutro!
