piše: Dejan Grujić
Srpska stvarost je tako turbulentna da je praktično nemoguće predahnuti pred istorijom koja se dešava pred našim očima. Ko bi mogao da pretpostavi da ćemo tako brzo potisnuti polemiku u javnosti u vezi sa porodičnim nasiljem u neki drugi ili peti plan zahvaljujući jednom autorskom tekstu aktuelnog predsednika Srbije kojim on poziva na dijalog Srbe sa Srbima a u vezi sa Kosmetom. Opozicija se premišlja, Crkva se mršti, akademici oglašavaju podsećajući nas šta je bilo i šta sve može biti. Običan narod je za sada zbunjen i samo osluškuje šta se to priča i piše po medijima. Kako uostalom protumačiti podršku pojedinih lidera Albanaca našoj želji da se ujedinimo i nadmudrimo ih? Tu nešto miriše na onu narodnu u vezi sa puštanjem vetra u čabar. Jasno je da nikome normalnom ne pada na pamet ratovanje, ali opet s druge strane, koliko puta smo se so sada dogovarali? Usvajali smo rezolucije, raspisivali referendum, rekli svoje i ko nas sluša? Da li svet koji nije samo Evropska Unija i Amerika može da nam sačuva ostavštinu koju garantuje već više puta pogaženo međunarodno pravo? Šta to mi ujedinjeni i postrojeni iza takozvane crvene linije pregovaranja možemo protiv administracije koja nam je već spremila listu zahteva koje moramo da ispunimo pre nego li pristupimo Evropskoj Uniji? Hoćemo li moći svojim unucima argumentovano da objasnimo zašto smo nešto popustili i šta smo time dobili? Kad bi mogli da kosovsku priču pričamo kao Šeherezada, bez ograničenog roka za kraj i tako kupimo vreme. Međutim, nekome se mnogo žuri da svrši posao započet još pre više decenija. To je pitanje, zašto od nas toliko traže dobrovoljno na silu, naš oteti zavičaj i kolevku kulture i tradicije? Samo pitam, da se taj neko ne boji da oteto mora da vrati a već obećano ispuni? Šta je šaka Srba da nešto zahteva, traži ili prolongira. I pomenuta Šeherazada je imala 1001 noć za priču, a naša priča o Kosmetu nekome baš trenira strpljenje.
Dobro jutro!
