piše: Dejan Grujić
Ima u mom kraju jedna pekara. U stvari, ima ih nekoliko, ali ja imam onu „svoju“. U njoj miriše na pecivo i vruć hleb u skoro svako doba dana. To je njihova praksa, i to nama potrošačima već je postala navika da u svako doba dana možemo da uživamo u ukusu domaćeg hleba, bez aditiva ali i različitih pekarskih đakonija. Međutim, taj domaći hleb i pecivo, tako lako pronađoše put do srca ali i pojasa koji nam se uvećava bez nade da će se vratiti „u normalu“. Šta da se radi, uživanje ima cenu. Ima cenu i ovaj hleb, niža je od državne. Čak se posle 21 čas prodaje upola jeftinije. I niko ne vodi računa o tome da je nas država već zaštitila od zlokobnih i nezajažljivih pekara svojom deset godina starom uredbom. Po njoj, garantovana je cena hlebu, jer se tako se čuvaju najugroženiji stanovnici Srbije. Ne znam da li je pod uredbom i emitovanje rijaliti programa. Da zaokružimo ono „hleba i igara“. Iako nas iz Evrope teraju da ukinemo tu uredbu, mi kao odgovorna država to nećemo kažu zabrinuto čelnici. Što se opet inatimo sa tom Evropom? Evo ukinite je, mislim, uredbu. Neka jurne ta cena hleba u vis, pa da pocrkamo svi od gladi. Šalim se, nećemo sigurno, jer hvala bogu ima žita u Srbiji dovoljno da nam hleb nije kao kafa pa da se cena menja svaki čas. Nego, ima ona još jedna uredba, dragi naši izabrani predstavnici vlasti. Zaboravili ste je možda? Ona o deset posto koju jedva čekamo da vratite nazad pa da se bunimo za još. Nego, niste ni vi od juče. Neka niste, treba neko da nas štiti i čuva od nas samih. Šta bi mi da nije vas?
Dobro jutro!
