piše: Dejan GRUJIĆ
Sećate li se akcije „KUPUJMO DOMAĆE“? Tada nas je država ubeđivala da je zbog opšteg napretka važno da kupujemo robu iz Srbije. Bio je to recept prepisan od komšija koji su svesni da polako tonu pod naletom svetske krize otkrili toplu vodu. Tamo se to i primilo, lično sam se uverio na letovanju da je jedan naš keks u rafu stajao danima, dok je domaći bio u skoro svakoj potrošačkoj korpi. Treba naučiti ponešto od komšiluka, ovo je lekcija koja bi po meni morala da bude prva. Lekciju o podizanju dažbina na voće i povrće nije za pomen. Završila se, pa hajde da krenemo dalje u saradnju i razvoj ekonomskih veza na obostranu korist bez huškanja, zlobe i trijumfalizma. Nešto što me čudi, jeste činjenica da U Srbiji imamo nekoliko fabrika za proizvodnju nameštaja, a opet nam je važnije što dolaze stranci koji će nam uz komode, police i oklagije prodavati i koncept kako da menjamo svest. Na stranu što moramo da učimo kako da čitamo šeme za sklapanje njihovog nameštaja, ali to u vezi sa promenama ovde ide teško, i ja to razumem. Zašto bi me neko ubedio da je bolje da sam sklapam nešto za šta već postoji domaći koncept po kome dođu dva momka i sve urade umesto mene, besplatno. Izvinite što sam nazadan, ali meni to liči na početak privatizacije u Srbiji, kada smo prodavali kravu muzaru jer njome nismo znali da upravljamo. Nedostajao nam je koncept menjanja svesti i razmišljanja na nov, drukčiji način. Srećno svima koji se na našem tržištu sa domaćim proizvođačima utrkuju kvalitetom, cenama i raznovrsnim asortimanom, ali – pustite nas da kupujemo ono što nam se sviđa i ne menjajte nas. Mi smo takvi, kakvi jesmo. Nepromenljivi čak i kada grešimo u izboru.
Dobro jutro!
