piše: Kruna Pintarić
Nove lampe za stare
Balkan kao bure baruta, dobro je znana fraza. Podzemnim rovovima ispod vidika s jedne, ili diplomatskim igrama na vidiku s druge strane, na sve načine bili smo svađani i mireni. Kada je reč o međusobnoj zvaničnoj komunikaciji, među nama i susedima meri se svaki treptaj oka političara, da li je mislio to kad je rekao i šta li je mislio kad nije rekao. Hoće li doći, zašto neće, da li je pozvan, i zašto nije. Sve to se gomila u svačijem dvorištu kao gomila starih, pozajmljenih, a nikad vraćenih čekića, eksera, kosilica, ašova, prozorskih okana, metli, žica i novina. Kad god se o tu gomilu beskorisnog đubreta neko saplete, krš kreće da pravi buku i shvatamo da nam zapravo jako bode oči. Svakog dana. Zašto neko jednom ne pokupi tu gomilu? Gde ćemo sa njom? Ma, neka je, ima tu svega korisnog, evo i komšija održava poveće brdo gluposti u svome dvorištu.
Tako vam je i sa diplomatijom na Balkanu, skoro odvajkada. A mediji, kao sakupljači sekundarnih sirovina, daju na razglas po celom komšiluku da sakupljaju otpad. Rado će ga odneti, pa staviti na novu gomilu. Prodati, ako je sreće. Samo da ih ne uhvate ovaj put.
Zar nije lepše da o tome, bar malo, ne razmišljamo? Da navučemo zavese na prozore, i ne gledamo tu gomilu protestnih noti, busanja u prazno, stavljanja pa sklanjanja natpisa, odmeravanja pogodnih razvoja tržišta, „samo da je dijaloga, ali mi smo sve učinili“? Naravno da je teško i svi akteri kojih možete da se setite otežavaju još više bilo kakav izgled gašenja požara ovde. Nije rešenje ni da se odselimo, pa da ne razmišljamo o toj gomili svega u dvorištu. Ako vam smrdi od komšije, mora da i njemu vaše smrdi. Ali, onaj ko nam i ukazuje na sve to loše iz tuđeg dvorišta, usput trpa novih drangulija i u naše. Njihovo tumačenje nije bitnije od onog kako se svi mi osećamo, zaista. Daj da budemo glasniji od lažnih miritelja!
Dobro jutro!
