piše: Ru Šavr
Kontejnerska crtica
Kad god radim jutarnji program, negde oko 5 sati kad izlazim iz kuće, zateknem isti prizor. Neko vadi stvari iz kontejnera ispred zgrade, pa onda ide do kontejera niže, pa još niže i na kraju, vrlo brzo, izađe iz ulice. Kažem, vrlo brzo, jer se jasno vidi da ni u jednom nema onog što bi ga zadržalo. Dok se penjem ka autobuskoj stanici, vidim još nekog sa kukom ili štapom kako stiže istim poslom. Kao da je „nova smena“, ako tako mogu da kažem. Primetila sam pre izvesnog vremena da mnogi ljudi koje je muka naterala, upravo u svitanje dolaze i pokušavaju u kontejneru nešto da nađu. I kako vreme prolazi a prizor postaje svakodnevan, primećujem štošta. Sve je više tih ljudi. Takođe, ne viđam u tom poslu samo one na koje smo navikli da odnose sekundarne sirovine. Primećujem i da je ovo češći prizor u mojoj ulici od kako su u susednim postavljeni podzemni kontejneri. Primećujem još dosta toga, recimo, kojom brzinom stari hleb nestane ako ga ostavite pored kante. I tako, i ovog jutra u 5, nezadovoljna, iscrpljena lica prolaze ulicom sa istim ciljem. Izgleda da je neko već bio i uzeo ono što može da posluži jer se pored otpada zadržavaju vrlo kratko i ne odnose ništa. Mislim da nije potrebno da pocrtavam na šta ukazuje činjenica da je beskućnika i veoma siromašnih sve više. Ono što zabrinjava je što sve više njih, ne mislim na izuzetno ugrožene, zainteresovano posmatraju kante za otpatke dok, recimo, čekaju prevoz na stanici. Sve ih je više koji se ne libe da „upadaju“ na kulturne događaje na kojima se očekuje koktel. Tako se tužna slika sa ulica, sve lakše prenosi i u zatvorene prostore. O žicanju ispred apoteka, bankomata, samoposluga da i ne govorim. Sve ovo je jako upadljivo leti, a ovo je jedno dugo toplo leto. Pokazalo je mnogo toga tužnog i tera da se zamislimo.
Dobro jutro.
