piše: Vlada Todorović
Često se, onako sebično, zapitamo da li ovaj svet ima srce ili dušu, kad je tako okrutan prema nama. Otima nam svetinje, zemlju, istoriju, tradiciju, a budućnost mrači planovima koji nas ne ostavljaju ravnodušnim. Svetli primeri čovekoljublja često demantuju one koji su ubeđeni da je sve otišlo dođavola. Sećamo se primera da neki dobri pekari poklanjaju hleb sirotinji, učiteljice u penziji drže besplatne časove deci siromašnih, besposleni lekari obilazi starce i mere im pritisak, ili im lokalni majstori besplatno popravljaju sitne kvarove po stanu. Pa, ako smo već uspeli da svojevremeno zbrinemo skoro milion izbeglica iz nekadašnje Jugoslavije, kako je moguće da ne možemo ili nećemo da se pobrinemo za male migrante i prihvatimo ih u školama kao svoju decu. Doduše, treba biti oprezan u osudi ljudi koji su imali loša iskustva pa su zato protestovali u Sremu protiv mešanja „naše“ i „dece migranata“. Pažljivim hroničarima nije bilo neočekivano da protesti zabrinutih roditelja budu uglavnom tumačeni kao „preventiva“ od loših dešavanja u budućnosti. Lako je pametovati sa dovoljne udaljenosti jer migranti nisu „vidljivi“ u velikim gradovima, ali u sremskim selima gde se svi znaju nije lako „iz prve“ prihvatiti prisustvo dece koja nose svoje patnje kao i neobičnu nošnju u klupama malih Sremaca. Bez dovoljno rada sa stanovništom na terenu, državne institucije zadužene za integraciju migranata, mogu samo da očekuju da beli svet vidi ove proteste kao fašizam a mi ovde kao naglašenu brigu zabrinutih roditelja. Valja ljudima objasniti šta znači škola za decu kojoj je otet zavičaj na silu, upoznati ih sa time da ta deca takođe imaju roditelje koji brinu da li su čisti i siti, pomoći im da razumeju činjenicu da svet nije isti i da je Srbija takođe deo tog sveta koji se menja. Nisu deca migranata kriva što su tu gde jesu, krivce treba tražiti na nekom drugom mestu, tamo gde se kroje sudbine svih nas mimo našeg znanja i volje. Dobro jutro!
Beograd202 