piše: Vlada Todorović
Ja imam 29 godina! Sad, pošto samo čujete moj glas na radiju možete da mi verujete ili ne, ali zapravo ova tvrdnja u startu i ne dolazi od mene. To mi kaže – moj sportski sat!
I pre nego što me neko pošalje na pregled kod psihijatra – ne, ja ne razgovaram sa svojim satom za trčanje, ali pošto je on jedna pametnica i nedavno je dobio softversko unapređenje, počeo je da moje rezultate na stazi predstavlja parametrom koliko sam „prosečno fit“. I tako se ja vratih debelo u prošlost!
Može se reći da je to interesantan motivišući momenat. Što brže i duže trčite, to će vam rezultat biti bolji. I „podmladićete se“.
No, eto prilike za fantastičnu zamku. Šta ako ja poželim da ponovo budem (Titov) omladinac? I da imam ispod 27 godina! Moj sat mi može, delimično, pružiti takvu iluziju. Dovoljno je smao da izađem i trčim brže nego juče. Pa, ako ne uspem sutra, onda još brže prekosutra! Što bi možda i moglo da sam mašina, ali bojim se da bi se to pre zavšilo preopterećenjem srčanog mišića, pa bi mi sledilo druženje sa kardiologom, a možda i psihologom.
Svi bi da budemo mlađi. Ja sam zato, za svaki slučaj, sačuvao snimak ekrana na kojem „imam“ 29 godina! Bar do nekog boljeg rezultata!
