piše: Dejan Grujić
Pesma „Neko nas posmatra“, predvidela je još pre pojave Windows-a, da ćemo zahvaljujući kamerama raširenim po celom Beogradu ali i ostalim delovima Srbije biti deo jedne velike farme koju čuva i o kojoj brine neki tamo „veliki brat“. Svuda, bukvalno u svakom segmentu života nas snimaju. Podizanje novca na bankomatu, kupovina u marketima, zatim škole i vrtići, raskrsnice, zlatare, ulice, čak i toaleti sve je pod prismotrom. Ne može se reći da od toga nema koristi, naročito kada treba istražiti neke nevesele i nemile događaje, ali pod pritiskom skoro pa više stotina hiljada instaliranih kamera u Srbiji, čovek ne može da nađe mesto gde bi imao svoju privatnost. Čak su i kamere na smart televizorima, mobilnim telefonima ili laptop računarima svojevrsno oruđe kojim se može lako manipulisati. Najlepše je kada ne znate da vas snimaju. Recimo da počnemo da beležimo gde nas sve snimaju, pa nikada iz kuće ne bi izašli. Sve to ostavlja otvorenim pitanje gde je granica bezbednosti, a gde počinje život nalik onom u filmu „Trumanov šou“ ili Orvelovoj „1984“ sa „Velikim bratom“ koji sve posmatra, primećuju uvek budni novinari. Iako video-nadzor nije zakonski uređen, potreban nam je. Međutim, zloupotreba je bilo i biće. Pitajte Gugl o tome. Naplaćali su se kazni za sve pare. I, ne brinite za to što vam čak i spavaća soba može postati preko noći najslikaniji objekat a radnja u njoj šerovana na mrežama. Jer, nikad se ne zna kakvu korist iz te neželjene slave možete izvući. Uostalom, sami postavljamo kamere na koje se žalimo. Sami pali, sami se ubili, to jest uslikali. Radnja koja se snima i nije važna, bila duga ili kratka, eksplozivna ili tunjavo tulava, važno je samo da „ispadnete“ lepo u kadru.
Dobro jutro!
