piše: Dejan GRUJIĆ
Još pedeset devet dana ostalo je do Nove godine, a novogodišnja rasveta samo što nije zasvetlela punim sjajem. Šta nam donosi Nova godina, niko ne zna. U stvari, sve se svodi na nagađanja, biće ovo ili biće ono. Ono što ne može da čeka Novu godinu, jesu obaveze koje se nameću Srbiji na putu za Istok ili Zapad. Gde god da se Srbija okrene, svi iz belog sveta gaje neka svoja očekivanja i smatraju da imaju pravo da nam drže slovo. O njihovim obavezama, za sada ni slovo. O tome smo pričali i pričaćemo, ali valjalo bi malo pokloniti pažnju nekim vrednostima koje imamo a koje ne primećujemo u moru dešavanja. Malo me je sramota od dešavanja u i oko naše Skupštine, a tamo se nalaze ljudi koje su birali neki drugi ljudi koji nemaju vremena da glavu dignu od posla. Moj prijatelj, paor Goran šalje mi povremeno fotografije iz ravne Bačke gde marljivo radi na ogromnim prostranstvima ravnice vozeći savremene mašine. Opet, drug Dalibor sa severa Evrope, baš kao i Nenad iz dalekog Sibira, smrzne me redovno fotkama na kojima okovan ledom u debelom kombinezonu radi misleći na svoju otadžbinu i porodicu koja čeka da dođu bolja vremena pa da se ponovo svi okupe za istim stolom. Juče sam saznao za Tihomira iz Lukinog sela u Banatu koji je zamalo potonuo u živo blato spasavajući labuda. Marko, doktor prava, dobio je posao iako sam ja bio ubeđen da će ostati još ko zna koliko dugo pripravnik volonter. Dakle naša lepa Srbija ima sreću da svakoga dana iznedri nekog novog junaka bez slave, a opet veoma važnog za svoju okolinu. Lepih vesti iz Srbije nema mnogo u medijima, jer su te priče jednostavne, neverovatne i mnogima nezanimljive. Ne valja nam što je tako. Evo na primer, mate li vi neku dobru vest da podelite sa svima, znanim ili nepoznatim? Pa, učinite to odmah, i bez oklevanja. Nemamo vremena za čekanje.
Dobro jutro!
