piše: Dejan GRUJIĆ
Često u društvu kažem, kad se povede priča o vakcinaciji, da se u „moje vreme“ nije moglo da bira, da li hoćeš ili nećeš da primiš vakcinu. Jednostavno, roditelji te odvedu bez reči, padne i koja ćuška usput ako se otimaš, i onda popiješ to „nešto“ iz frižidera u kašičici, ili u onom drugom lošem slučaju primiš „bocu“. Jednom u sedmom ili osmom razredu, pola odeljenja me je jurilo jer sam zbrisao od ekipe koja je došla u školu da obavi revakcinaciju, valjda. Samo su primetili da me nema i dali naređenje: Živog ga dovucite ovde i držite čvrsto! Šalim se, nije bilo baš tako, ali taj događaj je sjajna ilustracija za ta „daleka vremena“. Odmah da se razumemo, ne želim da bilo koga ubeđujem šta treba da radi kada je u pitanju vakcinacija. Uzalud sprovoditi kampanje roditeljima koji su već odlučili šta će činiti sa zdravljem svoje dece. Međutim, u svoje ime govoreći, potvrđujem da sam svoju decu redovno vakcinisao i nisam siguran da je to bilo na njihovu štetu. Ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog spokoja koji sada osećam kada čujem da je proglašena epidemija malih boginja na jugu Srbije. Strašno je da nam se vraćaju epidemije. Ali, šta je tu je, tako nam je kako nam je, i mogao bih još fraza da navedem u stilu „ruku na srce, iskren da budem pravo da vam kažem…“ ali, vakcinacija je zakonska obaveza, a potvrda za vrtić izdaje se zdravoj deci koja mogu biti i vakcinisana, ali i nevakcinisana. Malo je to čudno, ako se računa napomena koja mora biti navedena i upisana da dete nije primilo vakcinu i da to potpiše lekar koji u stvari treba da objasni roditeljima prednosti i mane vakcinacije. Osim, ako nema vremena od papirologije kojom je zarobljen sa svih strana. Ništa, stižu elektronski recepti, biće manje gužvi i vremena za konsultacije sa pedijatrima ako ih je još preostalo u Srbiji, uopšte. Ionako, ništa bez računara, mada i oni umeju da zakače virus. Onda znate šta sledi. Vakcinacija.
Dobro jutro!
