piše: Dejan GRUJIĆ
Nedavno se na jednom skupu povela rasprava o tome šta je sve Srbija izgubila privatizacijom. Čulo se pritom, između ostalog, da je da najviše stradalo društveno vlasništvo To što je bez stalnog zaposlenja ostalo više stotina hiljada radnika, pomenuto je tek onako, usput. Tek kada smo udarili glavom o zid, počeli smo da analiziramo da je ta radnička klasa u stvari potekla sa sela gde je ostavljajući njive, polja i šume ostavila i kuće o kojima niko nije imao da brine. Neki od radnika u najboljim godinama, počeli su da se vraćaju na selo. To ni tada a ni danas nije masovna pojava. Nije ni produktivno, uglavnom. Nekadašnji srpski seljak koji je bio potpuno nezavisan od države čim bi joj platio godišnji porez, a danas to više nije slučaj. Niko i ne obraća pažnju na njega i muke koje ga snalaze svakog dana. Državi je važno da plati porez i ne dobije subvencije, a nakupcima da ga prevare i pokupuju mu sve što je proizveo po najnižim cenama. Novi, takozvani moderni propisi, danas traže savremenije pristupe u poljoprivrednoj proizvodnji. Recimo, proizvodnja sira ili tretiranje hemijom, obrada mesa ili pečenje rakije, sve je to Evropa već uredila a Srbija polako prepisuje u svoje zakonodavstvo i tu nema mnogo manevra da se prečicom stigne do pukog preživljavanja. Bez struje i gradske vode nema smisla započinjati seoski život ili pokretati proizvodnju, bez interneta i komunikacije sa tržištem odnosno kolegama iz sveta nekorisno je nadati se profitu i boljem životu. Bez dobro planiranog i od države podržanog povratka Srbije poljoprivredi, ne možemo očekivati da će krenuti na bolje, jer je i za to je potrebna strategija slična onoj koja je svojevremeno mlade terala da zbog industrijalizacije zemlje napuste selo. Međutim, mladima, posebno onima koji su školovani, selo danas nije perspektiva, dok zagledani u budućnost rezervišu karte za omraženi zapad. Dualno obrazovanje još nije zaživelo a ni tu za sada nema najava da ćemo dobiti školovane poljoprivrednike koji će na imanjima svojih pradedova proizvoditi hranu za izvoz. Selo za sada može da računa na nekadašnju radničku klasu koja broji više od pedeset godina života. Lepa budućnost, nema šta.
Dobro jutro!
