piše: Dejan GRUJIĆ
Imam prijateljicu koja uprkos godinama, a nakupilo ih se skoro pedeset, ne odustaje od nekih lepih obaveza pred Novu godinu. Ostala je devojčica u duši, i svake godine uprkos protivljenju okoline pa i ukućana, pojedinih doduše, ona nabavlja nove ukrase, lampione, ukrasne trake, svećice, i prskalice. Ove godine je uspela da po akcijskim cenama nabavi mnogo toga blistavog i drečavog, između ostalog i jednog Deda Mraza. Lep, onako visočiji, ima bar 80 cm. Izrađen od kvalitetnih materijala, obučen po poslednjoj „dedamrazovskoj“ modi, zauzeo je svoje mesto u njenom životu. Naravno, postavljen je sa još jednim koji je zaostao iz prošle godine i koji je malo niži, tik uz jelku koja tek treba da se okiti. E, tu je sad problem. Kićenje jelke. Kako da se odbrani od naleta adrenalina da je okiti savršeno, lepše i drugačije nego prethodne godine? Postoje crveni, beli, pa onda raznobojni ukrasi od najrazličitijih materijala. Treba pogoditi pravi model kićenja da ne bude kič, a opet da šljašti, da može da se okači na mreže i naravno time hvališe. Jelka je naravno veštačka, jer prirodne nikada nisu bile prihvatljive, ova moja prijateljica ipak živi u zgradi na šestom spratu i nema gde da je kasnije zasadi. Ponekad se desi da je okolina čudno gleda dok oduševljeno priča o kićenju jelke. Komentari tipa: Nisi normalna, šta će ti to, ko još kiti jelku i slično, ne guše onu večitu devojčicu u duši koja pamti neka bezbrižnija vremena i pred Novu godinu procveta u najsjajnijim tonovima. Ona je uporna da oplemeni svoje biće radostima uprkos svima i svemu što je okružuje. Neka je samo šareno, neka donese radost, i neka duh drži mladim za sva vremena. Novogodišnja euforija je u toku. Ili se skloni, ili se pokloni.
Dobro jutro!
