piše: Kruna Pintarić
Svaki čovek je ostrvo ako hoće to da bude
Zamislite da ste se ovog jutra probudili uz zrake sunca koji se do vašeg udobnog kreveta protežu kroz veliki prozor sa beskonačnim pogledom na drveće, planine i okean. Promeškoljite se i osmehnete voljenoj osobi i pribijete se još bliže, dok slušate šum talasa, zvonki cvrkut tropskih ptica i smeh sa plaže. Ni traga saobraćaju, komšijama, petardama, nema ni zvuka užurbanih koraka koji se lome po betonu. Dan je potpuno vaš da uradite s njim šta poželite. Tačnije, šta god može da se radi na jednom karipskom ostrvu, sa bujnom i plodnom vegetacijom, podvodnim i kopnenim fascinantnim živim svetom, opremljenom strujom, vodovodom, kanalizacijom i Internetom.
San snova, ili „A šta ću tamo da radim, ovde mi je SVE“?
„Sve“ je ovde – godišnja doba, godišnji izbori, čak i gotovo iste cene nekretnina kao na Karibima, ali ovde je stan, nije trosobna koliba. Imamo zatim i velike tržne centre, male parkove, fontane i zoološke vrtove, imamo pametne zgrade i „smrdljive“ takođe, a tu su i čitavi takvi gradovi. Imamo, razume se, i bogatu i slojevitu kulturno-umetničku scenu, lepe su to zgrade i nekako smo navikli na njih.
Karibe spominjem jer sam gledala nekoliko epizoda TV serijala gde su pojedinci, parovi ili porodice u potrazi za idealnom kućom na predivnim ostrvima. Sve rajsko, mir, uživanje, priroda i vraćanje u nju. I dođu tako oni, uglavnom iz SAD, uđu u kuhinju i kreće kuknjava: Nema granitnih ploča, ovo plavo je baš tako devedesete, jao, ovo je premala spavaća soba, uzećemo možda malo od terase da je povećamo… samo jedan umivaonik za nas dvoje? A ne znam hoću li moći, nisam navikao/la…“. Što više gledam, više sagorim od nerviranja – kako je moguće da su ljudi tako beskompromisni? Ovi pojedinci sa par stotina hiljada evra budžeta žele sav komfor i modernu opremljenost kontinentalne porodične kuće odakle su pobegli, ili da im prednja strana stana ne bude u blizini lokalnog puta, gde prođe 50 automobila u sat vremena. Čoveče, živiš u retko neiskvarenom i miroljubivom delu planete, a tebe muči plava pločica u zastareloj kuhinji!
Mislim da u našem „svemu“ ima parčeta rajskog, i da smo mi kao ta kuća ili kuhinja koja nije baš po meri neiskusnih u krizama. To bi trebalo da svako na svetu može da kaže, bar većina, da imaju nešto tako lepo. Šta je to rajsko ovde, neću sama da nabrajam, jer svako ima svoje. Ali, ako znate odgovor na to pitanje, sigurna sam da biste znali šta da radite i na pustom ostrvu. Ili, koga da obradujete takvim putovanjem.
Dobro jutro!
