piše: Kruna Pintarić
Čudo previđeno
Ovaj datum u Srbiji je najpoznatiji po slavi Svetog Nikole, zaštitnika putnika, moreplovaca, trgovaca, strelaca, dece i studenata. Ukoliko je on zaštitnik vašeg doma, čestitam vam slavu i želim vam ljubav, mir, blagostanje i sreću.
Kada dođe „dan posle“, kada operete svo posuđe, vratite ovale za ribu i prebranac na najviše police, provetrite od dima i kuvanja, život se vraća na isto. Taj put je plivanje u mutnom sa sumnjivim ekonomskim potezima koji kao strelom gađaju u džep i ličnost običnih ljudi, uz apele da se više dece rađa i da diplomci ostaju ovde. Sve nikoljdanske ideale uspeli smo da izvrnemo na naličje, koje je više – ne-ličje ni na šta.
Neki novi zaštitnici nekih novih trgovaca, putnika sa diplomatskim imunitetom, mamine i tatine dece, studenata bez fusnota u doktoratu, moreplovaca koji gađaju na visoke kule i gradove, sakralizovani su u ovom veku.
Naša snaga nisu država, zakoni puni nepotrebnih amandmana, nova tržišta koja ne otvaraju ništa sem ispodprosečnih plata sa nadprosečnim stresom, niti su to nužno ikone na retrovizoru ili ulaznim vratima kuće. Naša snaga je ono što je u tom domu, što tu živi i kao svetionik nas navodi na kopno kada opaki talasi divljački kidaju naš čamac. Ako vam ovo zvuči bezveze, onda ste zaboravili na onaj tajni sastojak, recimo, toplog domaćeg obroka i arome koja, nekim čudom, iz misli i raspoloženja prelazi na nepce i na sekund zadovoljnog osmeha, zatvorimo oči, kao u tihoj meditaciji i molitvi zahvalnosti. Ili, kada smo na ivici da puknemo po celoj sobi od nakupljenog besa, očaja i pritiska, jedan zagrljaj nas namesti. Zar to nije čudo? Upravo tu, bilo da ste verujući ili ne, naći ćete ono „božansko“ u nama. Kada ljudi, prostori, životinje, sve oko vas postaju još nešto više, veće i značajnije.
Beograd202 