piše: Dejan GRUJIĆ
Nekada davno, kad sam ja bio mali, bilo je uobičajeno da se u prevozu oslobodi mesto starijoj osobi ili majci sa detetom. Bilo je normalno da ljudi u punoj snazi ustaju i prvačićima koji su teglili teške torbe i rančeve na leđima. I danas je to uglavnom slučaj, ali samo kada su u pitanju pripradnici moje generacije, dakle oni u najboljim godinama, da ustaju svima koji su iole stari ili nemoćni da izdrže vožnju u stojećem stavu. Čitao sam o tome negde da je u Americi jedna blogerka objasnila zašto ne ustaje deci u prevozu, a situaciju koju ona opisuje doživeo sam i lično u Beogradu. Naime, majka sa detetom školskog uzrasta je ušla u autobus i odmah zamolila jednu svoju vršnjakinju da ustane. Krenula je rasprava u stilu najobičnijeg kokodakanja koje je bilo teško za slušanje. Šta mu fali da stoji, a i tebi sa tim kesama nije bilo teško da se vučeš po prodavnicama, e, sad bi htela još da odmoriš na račun mojih nogu. Dobro, nije baš ovo citat, zvučalo je to mnogo vulgarnije, ali ipak suština je da po navodima sedeće gospođe, dečačić od nekih 6 godina morao da stoji i da se drži za šipku jer tako stiče samopouzdanje i vežba u isto vreme koordinaciju. Opet biram reči dok vam prepričavam događaj koji se završio demonstrativnim ustajanjem jednog dekice koji je samo procedio: E, sad je stvarno dosta. Sedite ovde sa detetom. Za sve vreme vožnje, iako je majka sa detetom sela, „sedeća gospođa“ je i dalje apsolvirala problem citirajući već meni poznatu američku blogerku. Dečak je jedar, zdrav, veseo i čio, šta mu fali da malo stoji? U redu, sedite i dalje tu gde sedite, ali samo ućutite poručio je dekica koji se teškom mukom pridržavao za onu gornju šipku. Gledao sam, ćutao, nisam imao šta da dodam ili oduzmem i vežbao kordinaciju. Stajao sam držeći se čvrsto za šipku gradskog autobusa, ni sam ne znajući ko je tu bio u pravu. Nije mi ni na pamet palo da bih ja mogao da zatražim da mlada gospođa ustane da bih ja seo. Bio sam jedar, čio i zdrav. Dobro jutro!
