piše: Dejan GRUJIĆ
Često sam bio u prilici da čujem glasna razmišljanja svojih bliskih prijatelja, poznanika, pa čak i nekih članova šire porodice o tome kako im je život prošao a da neke svoje želje, talente ili ljubavi nisu uspeli da ostvare. Imao sam razumevanja za takve izlive iskrenosti i mogu reći slobodno malodušnosti jer sam i i sam ponekad upadao u te zamke tipa „eh, šta sam sve mogao u životu da uradim iz ljubavi ali nisam“. Bilo je to tako sve dok nisam čuo za vremešnog dekicu Ljubišu sa obronaka Golije, koji je odlučio da u devedeset drugoj godini života napiše svoj prvi roman. Bavio se deda Ljubiša u svom životu različitim zanimanjima, bio je između ostalog stolar, pintor, kovač, potkivač, zidar, ponajviše poljoprivrednik, ali ga to nije sprečilo da za života pročita nekoliko hiljada knjiga. Iako nedovoljno školovan zbog nekadašnjih običaja da seljačko dete treba najpre da ide u njivu a tek onda nešto malo i to s jeseni u školu, uspeo je da savlada čitanje i tu ljubav prema knjizi gaji sve do današnjih dana. Odlučio je ovih dana da ostvari svoju davnašnju želju da napiše roman o svom kraju i opiše svoju tugu što nam selo odumire dok ga proždire bela kuga. Zaista, poštovanje za deda Ljubišu i njegovu odluku koju bi čak i neki četrdesetogodišnjak teškog srca doneo. Ljubav traje dok je čovek živ, tako i u ovom slučaju. Knjige jesu najbolji prijatelji u samoći, ali pisanje je siguran način da se produži život i sećanje na minule dane prenese na nove generacije. Samo čekam da mi posle ovakvog saznanja neko počne da kuka kako je mogao ali nije stigao sve ove godine da to nešto što je mnogo voleo i želeo da ostvari. Samo ću da mu pomenem deda Ljubišu Živkovića iz Kosurića. Tu će biti kraj svake diskusije.
Dobro jutro!
