piše: Dejan GRUJIĆ
Koliko god se mi upinjali da kritikujemo internet, to i nije tako loša stvar izmišljena i za običan svet. Evo, recimo, ko je mogao da pretpostavi da će društvene mreže povezati ljude širom sveta i tako napraviti veliko globalno integrisano tržište podataka i ličnih informacija. Danas je vrlo jednostavno pronaći skoro zaboravljenog druga iz srednje škole, drugaricu sa fakulteta, ili druga iz vojske ko je ikada služio. Treba samo da ima profil, negde, nekakav, makar i najskromniji. Dovoljno je u pretragu ukucati ime i prezime i onda sačekati dok se ne pojavi onaj koga tražimo. To je dobro, ali pokidane veze se danas brzo uspostave, ali se na žalost ne drže dugo intenzivnim. Recimo, ako sam i pronašao nekog prijatelja koji sada živi negde daleko, kontaktirao ga i dobio odgovor u vidu ushićenja što smo opet u mogućnosti da pričamo, pišemo ili se vidimo, šta se posle toga dogodi? Razmislite, samo malo. Zar nije to sve svedeno na par pitanja u vezi sa porodicom, statusom, poslom i kraj. Gotovo. Pijemo kafu, ili vidimo se kad dolaziš u Srbiju. Ništa više posle toga od komunikacije, o kafi nema ni pomena, čak i ako slučajno živite u istom gradu. Svi imamo obaveza, čućemo se. Ako vam se danas neko javi, razmislite samo o tome zašto se to danas dogodilo. Ako je taj neko vredan ponovnog uspostavljanja starih navika i druženja onda nastavite da zalivate tu novu uređenu baštu prijateljstva. Nikad se ne zna zašto vam se baš danas neko javio, ili ste se vi nekome javili.
Dobro jutro!
—
Beograd202 