piše: Dejan Grujić
Srbija je naučila kako da se ponaša u odnosu na obeležavanje Svetskog dana obrazovanja o zaštiti životne sredine. Strpljivo je radila decenijama da njena deca znaju sve o tome, jedino što još nema ocena pa nema motiva, a ni dokaza da se zbog tog rada pravi važnom pred svetom. Šalu na stranu, iako smo u celu priču o obrazovanju mladih o zaštiti životne sredine uključeni već više od 45 godina, postaje problematično kako nam izgledaju reke, na primer Morava. Treba samo pogledati video zapise na društvenim mrežama kako izgleda Morava u Ćeškoj pa to uporediti sa našim Moravama. Kao da je sam bog crtao krajolik kroz koji vijuga ova češko-slovačka lepotica za razliku od naše po kojoj se baškare tone plastičnih flaša i kesa i ko zna kakvog krša. Ovaj primer možda nije ilustrativan da bi njime mahali pred naraštajem koji ima uslove da se obrazuje, ali ne i da znanje pokaže u praksi, i to ilustruje ozbiljnom brigom za sredinu u kojoj živi. Bilo bi nepošteno da očekujemo da će naši mladi naraštaji uspeti da se odupru pošastima sveta kojem čak ni mi ne pripadamo, a odlikuju ga globalno zagrevanje, klimatske promene i ko zna kakve sve crne ozonske i ostale rupe. Da ne budemo mimo sveta, i dalje ćemo se truditi da naučimo kako biti odgovoran prema Zemlji, a da li ćemo to i postati pitanje je sad. Boravak u prirodi, rad na terenu, spoznaje, opažaji, odgovornost sve je to u našim rukama punim otpada koji nemilice sejemo gde stignemo, dok prirodne resurse trošimo bez mere, i dok nam je takva navika rutina, a profit jedini bog kojem se molimo, zalud nama i svetski i belosvetski dani očuvanja prirode ili zaštite životne sredine. Srbiji se žuri jer više nema mesta za kese koje razbacuje na sve strane.
Dobro jutro!
