piše: Dejan GRUJIĆ
Šta smo to skrivili celom svetu pa nema razumevanja za nas i naše potrebe? Okreni, obrni, zamoreni smo od stalnih prozivki da smo radili pogrešno, ama baš sve – još od praistorije. Kako to nama da se desi? Iako smo zagledani u budućnost, verujući svetloj prošlosti da nam je dobra učiteljica, i dalje vučemo repove iz bliže i dalje prošlosti kojima ne možemo da stanemo na kraj. Oblikuje se javno mnjenje širom planete tako da to odgovara „onima gore“ pa ne čudi da mnogi i dalje mešaju Siriju i Srbiju, a svi znamo da se nesrećna iskustva koje nosimo ne mogu tek tako jednostavno prikazati kao da su u pitanju junaci kaubojskih filmova. Iako mnogi žele da od nas naprave najveće krivce, čak i za snegove u regionu, pitanje je samo koliko smo mi u stvari bili nepametni dok smo ih gledali kako svoje snažne prijatelje stiču po svetu da bi nas danas ucenjivali i pritiskali. Razloga je ponajviše u težnji da se poturi klečka i spreči napredak, makar on bio i simboličan. Iako se imamo čime predstaviti svetu, nažalost, naše ideje teško pronalaze put do hladnih tuđinskih srca. Uprkos tome, u poslednje vreme, i sunce nam se pomalja tamo negde na dalekom horizontu, ali ga tako brzo i lako prekrije oblak koji nosi oluju za koju nam treba zaklon makar bio i od vlati suve trave. Posle nekih bolnih iskustava iz prošlosti, bliske ili daleke, moramo i dalje biti veoma oprezni. Ne baš kao što reče jedna javna dama nedavno, „sa svima lepo, ni sa kime iskreno“, već pažljivo prateći svoje interese valja da gradimo odnose poverenja i poštovanja, najpre sa komšijama iako se to sada čini nemogućom misijom. Ili, možda, da sve zatrpamo ispod tepiha, pa šta bog da. Što bi pametni ljudi rekli – da ćutimo, pa kad prođe, lako ćemo progovoriti podižući izubijane glave.
Dobro jutro!
Beograd202 