piše: Dejan GRUJIĆ
Susret za prijateljicom koja godinama bije tešku bitku sa bolešću učinio me je drugačijim, verovatno za sva vremena. Razlog susretanja je bila moja želja da je vidim i ohrabrim da izdrži izazove koji su se na nesreću postavili pred nju, nejaku i nemoćnu – bez lekova. Ušao sam u njenu sobu i ozbiljno, pre bih rekao zabrinuto, pozdravio je spuštajući kesu sa voćem i sokom na policu kraj njenog kreveta. Potpuno me je šokirao njen veseli pogled i zvonki glas: „Pa dobro, šta je tebi? Što si tako ozbiljan? Da li je s tobom sve u redu? Imaš li problema? Da li si zdrav?“ Na to sam znajući vrlo dobro sa kakvim se ona problemom suočava počeo da zamuckujem pravdajući se da je moja nevoljnost posledica vremena, jer sam meteoropata pa mi smetaju nagle promene. „Ma kakvo vreme, uvek je napolju lepo. Samo treba da naučiš da ga vidiš lepim. Kako to, upitao sam. „Lepa je kiša, tada možeš da šetaš, razgledaš izloge i maštaš o tome šta bi sve mogao da kupiš. Još je lepši sneg, kad zaškripi pod nogama, a ti ga osluškuješ dok pahulje lete pravo u oči i bockaju te da ostaneš napolju još samo malo, još samo pet minuta dok ručak ili večera čekaju. Proleće je tek, najlepše. Tada sve što je lepo izađe napolje, pa ulicama hodaju veličanstveni momci sa čarobnim devojkama, a cveće otpušta najlepše mirisne note da ti duša peva. Kad stigne leto, pa vrućina zapljusne sa svih strana a ti svratiš na sladoled, pa negde na kafu u bašti na trotoaru, ili još bolje odeš negde u banku da tražiš kredit pa se rashladiš bar dva sata dok ti sve objasne. Samo treba da naučiš da voliš svako vreme.“ Sve ovo govorila je, podsećam, žena koja je već dugo prikovana za krevet i uz teške muke živi svaki dan kao da joj je poslednji. Niko ne zna kako će i koliko brzo napredovati njena bolest, ali svi koji je dobro poznaju znaju da je borac, večiti optimista i putokaz zdravima koji su namrgođeni, ljuti, nezadovoljni i puni negativne energije. U svemu se može pronaći lepota samo treba protrljati oči i biti zdrav, grmelo je u mojoj duši. Ja sam to razumeo. Postiđen i poražen pred gromadom optimizma i ljubavi prema životu koji se možda već za neki dan završi, otišao sam kući i bilo mi je bolje. Nadam se da ovu lekciju neću brzo zaboraviti, kao što to po običaju redovno radim.
Dobro jutro!
Beograd202 