piše: Dejan GRUJIĆ
Sve, sve, ali Guča je ipak Guča. Tamo se skuplja sva pozitivna energija ovog naroda i ove zemlje, tamo se sluša srpska muzika koju izvode najbolji trubački orkestri, jede najbolja hrana, piju najbolja domaća ali i inostrana pića, i preteruje. Oduvek mi volimo da sve što možemo, uzmemo odmah i odjednom. Valjda nam je taj strah od nemaštine zapisan u genima, pa kad se ima, neka se odmah i potroši. U redu je da se veseljem pronosi glas o lepoj i gostoljubivoj Srbiji, ali nije ako se ne povede računa o sebi ali i drugima. Recimo, policija će imati najviše posla da sa drumova koji vode ka Guči, ukloni vozače koji su „pod gasom“. Lekari će takođe morati da se pozabave onima što su preterali u jelu i piću. Jedino muzika neće nikome da nanese štetu. Možemo da polemišemo da li je muzika trubača nešto što duši prija ili ne, ali ja uvek pomislim tokom takvih razgovora da nam je truba bila veran pratilac i saveznik u slavnoj prošlosti. Budila nas je i vodila tokom teških dana istorije, pevala nam i tugovala, učila da ruke idu gore kad zasvira, a na noge skače i staro i mlado. Volim trubu, volim i trubače, samo ne volim što se mnogo toga umešalo u taj naš jedinstveni melos pa para uši nekim čudnim muzičkim aranžmanima od kojih nam se i preci prevrću u grobu. Ima i svetlih primera, jedan moj imenjak trubom slavi Srbiju po celom svetu, ali takvih nam treba mnogo više. Generalno, iskoristimo sve mogućnosti koje nam se pružaju, dopadnimo se svetu jer potencijala imamo. Samo neko treba da razmisli kako da od festivala koji okuplja mnogo posetilaca napravimo svetski događaj, a ne mesto gde ćemo se okupljati putujući zakrčenim putevima, bez dovoljno kreveta za spavanje i boravak, sa malo ili skoro pa ni malo pompe ili glamura koji bi morali da ga prate. Ja sam za Guču u koju će se mnogo više ulagati i o kojoj će se mnogo više pričati i uz trubu veseliti. Dobro jutro!
(Foto: pixabay.com/Hans, ilustracija)
Beograd202 