piše: Dejan GRUJIĆ
Zamislite samo kako izgleda kad udovac od 80 i kusur leta, odluči da se oženi. Činjenica je da je devizni penzioner, da ima stan i kuću na moru, živi u Nemačkoj i našao je baš simpatičnu mladu od 60 i nekoliko još leta koja bi, eto, precrkla za njim od ljubavi, a ponajviše za deviznom penzijom od preko 1000 evra. Sin je uzdržan, snaja zatečena, unuci ravnodušni, a dedica blista i samo peva po kući čekajući da stigne i taj veliki Dan prosidbe. Komšiluk je još uvek neobavešten, a kako će primiti vest o tome da je dedica pogazio reč da se nikada više posle svoje prve žene neće vezivati za neku drugu, to ostaje da se vidi. Lično, nemam stav o toj ženidbi u poznoj životnoj dobi, jer ko zna, danas-sutra, ne daj bože, ko zna kakve lutke mene mogu da zabave u staračkoj sedoj ili proćelavoj glavi. Baš mi pade na pamet priča jednog poznanika koji je imao ženu mlađu 20 godina od sebe, koja je u vreme kad je on imao 70, umela da kaže: „Ako neko od nas dvoj, ne daj bože, umre prvi, ja ću ostati da živim sama u ovom stanu“. Na žalost nije dočekala da ostvari svoj plan, otišla je pre muža na onaj svet, ali svejedno. Njeno iskustvo govori da svako ima svoju sudbinu, planove, ali i svoj dan, pa neka uzme šta želi, a neka jača sila će već odmeriti koliko u tome treba da uživa. Šta vi kažete, ima li smisla „uzimati baš sve što ti život pruža“, ako i ocvali cvet ponekad poželi da malo bude i procvala ruža?
Dobro jutro!
(Foto: pixabay.com/ErikaWittlieb, ilustracija)
