piše: Dejan GRUJIĆ
Da li ste skoro čekali autobus na plus 35 stepeni, u hladu novovremenskih stajališta u Beogradu? Niste? Šalite se, ipak ste čekali. Onda slobodno možete da u biografiju upišete da ste bili u paklu, to jest da ste pečeni u saču koji zovemo stajalište gradskog prevoza, ili bolje reći čekalište na toplotni udar, sunčanicu, kolabiranje… dok se ne napravi neka funkcionalnija, prava stanica za autobuse, tramvaje ili trolejbuse. Jara ovih dana, sa svih strana, a ono što izgleda lepo, u kombinaciji metala i pleksiglasa ili čega god, ovih dana definitivno nema funkciju. Kad je zimus bilo hladno, vetar je šibao kroz otvore na boku i leđima uskih zaklona za putnike, a kiša praćena košavom nekako uvek je ko zainat padala iskosa, pa su rašireni kišobrani ispod streha stajališta mogli da prime najviše pet „čekadžija“. Tokom vrelih dana, kad upeče zvezda, onda nas ta posebna plastika ili staklo, kao bajagi, štite od UV zračenja i prave hladovinu. Ma, naravno. Sigurno je tako. Ne znam zašto su proterane nekadašnje pečurke, meni baš nedostaju. Imale su one, neku, onako „živinu i hijerarhiju“, da ne kažem specifičnu težinu i gabarit. Mogao si da je uočiš na kilometar, a i bile su lepo ofarbane. Ličile su na neki veliki kišobran. Međutim, nisu prošle tender. A gde ćemo mi da sklonimo ćelave glave to danas niko ne ume da odgovori. Jer ako zna, traži da to znanje i naplati. A da se plati, treba tender. Ako je tender, onda treba da se znaju pravila. Ako su pravila, onda mora da budu skrojena tako da se zadovolji zakon ali i oni koji ga pišu i čekaju da prođe. Tendera mi i stajališta rođenog, ali tako je.
Dobro jutro!
Beograd202 