piše: Dejan Grujić
Punih 60 godina postoji televizija u Srbiji. Danas je veliki jubilej, i tim povodom će biti mnogo različitih razloga da se zagledani u uređaje najnovije generacije divimo delima koja su iza sebe ostavili autori profesionalci. Najveći značaj u osnivanju televizije imali su ljudi koji su novinarski zanat ispekli u Radio Beogradu. Brzo je nastala pomama za novim sredstvom informisanja, ljudi su podizali kredite da kupe televizore lampaše oko kojih su se okupljali skoro svi iz komšiluka. Najsmešnije su bile antene koje su štrčale sa krovova. Postojale su dve vrste: za Prvi, ili VHF područje, i za Drugi, (UHF područje). Ovo pominjem zato što smo dugo u kući bili bez prijema signala Drugog programa jer nismo imali antenu. Nije je bilo u prodaji u malom mestu gde sam odrastao. Ne mogu da prežalim sebe sa nekih osam ili devet godina kada sam čitajući najavu u novinama znao da se nedeljom u okviru emisije „Dozvolite da se obratimo“ emituje neki partizanski film a ja ne mogu da ga gledam zbog tamo neke – antene. Kao dobro i poslušno dete, tražio sam, verovali ili ne da mi kupe antenu za Drugi program, i nije bilo načina da me roditelji odbiju. Majka je, mislim, išla u „Beograđanku“ specijalno zbog toga. Mojoj sreći nije bilo kraja, čekao sam je na autobuskoj stanici i odmah poneo veliko mrežasto čudo u obliku pravougaonika kući gde je već čekala ekipa za veranje po krovu i povezivanje na televizor. Nameštanje tipa „idi dalje, još, vrati, čekaj sad, nije dobro, vrati na početak, opet ne valja, ne vredi ne može bolje“ imalo je za posledicu moje razočaranje slikom koja je imala mnogo snega a ton bio pokriven neprijatnim šuštanjem. Ništa, bio sam srećan da se bar nešto nazire, i naslućuje. Imali smo kakav- takav Drugi program. Onda se posle nekog vremena pojavio komšija Žija, i rekao mojima da prebace program sa Prvog na Drugi jer je počela utakmica. Kad su to učinili, Žija koji je bio zaljubljenik u čistu sliku i ton, samo je skočio sa svog mesta razočaran što je prijem katastrofalan i otišao kući da tamo gleda Mundijal. Sutradan se vratio, noseći veliki aluminijumski lavor i na opšte čuđenje svih komšija okolo, počeo da iseca trougao. Ostale su tri četvrti lavora, u jednom komadu, na koje je on priključio takozvani dipol kabl, sve zajedno pričvrstio na jednu letvu i popeo se na krov. Nije tu bilo podešavanja, odmah je sve radilo, a slika je bila čista kao suza. Lavor je pobedio atestiranu skalameriju koja je skupo plaćena, a onda bačena u garažu i tamo dugo skupljala paukove. Ovo sećanje mi daje za pravo da vlastito iskustvo sa lavorom uporedim za snalaženjem znalaca sa Televizije koji su za svih ovih 60 godina uz pomoć štapa i kanapa a nekad možda i lavora stvarali remek dela, i tako bili upisani u najblistavije stranice istorije srpske televizije. Srećno vam bilo i danas u eri digitalne televizije, drage kolege, ali i gledaoci kojih još uvek imaju i pamte davna vremena. Uprkos godinama iza sebe, televizija i dalje ostaje mlađa sestra Radija. Stariji brat je danas zadovoljno gleda i smeška se.
Živeli!
(Foto: Printscreen rts.rs)
