piše: Dejan GRUJIĆ
Žale mi se prijatelji kako im je u poslednje vreme pala koncentracija. Zaboravljaju važne datume, obaveze na poslu izvršavaju sa kašnjenjem, izostaju sa dogovorenog fudbala jer su mislili da je četvrtak u sredu, kupuju u prodavnici sve pogrešno od onog što bi trebalo, ne mogu da se sete ljudi koje su nekada upoznali. E, tu sam se prepoznao. Već nekoliko puta mi se desilo da mi priđu fini ljudi na ulici, srdačno me pozdrave, upitaju za porodicu, zdravlje a ja pogubljeno odgovarajući molim boga da mi vrati sećanje na to – odakle ja poznajem cenjenog gospodina. Da se razumemo, nije bilo neprijatnih iskustava, daleko bilo. Sve protekne u najboljem redu, ali ja se u trenutku preznojim od straha da će me upitati: Čekaj, je l‘ se ti mene sećaš? Ne znam šta je to urođeno u ljudima da otvoreno priznaju: Izvini, ko si ti, ja ne mogu da se setim. NE smem ni da pričam kako se provodim na proslavama gde se skupi široka paleta rođaka koji svi polažu pravo na sećanje da me znaju još dok sam bio u pelenama. Kako postupiti u takvim situacijama, pitam se. Kako ne izazvati nelagodu kod nekoga ko vam je čista srca i otvorene duše prišao i pozdravio vas? Moj odgovor je – nemam pojma. Pitao sam druge i niko nije znao da mi odgovori. Ostalo mi je u pamćenju samo ono što sam davno čuo od moje baba Mike, stare Aranđelovčanke, koja je na to pitanje „znaš li ti baba Milena ko sam ja?“ odgovrala: „Ma, poznajem te ja sine, samo ne znam koji si“.
Dobro jutro!
(Foto: pixabay.com/geralt )
Beograd202 