piše: Dejan Grujić
Pre sto godina, sloboda je stigla u Beograd. Posle muke, patnje, razaranja i gladi, napokon je tadašnjim žiteljima glavnog grada. Malo se tada znalo o dešavanjima tokom Velikog rata. Ponešto se prepričavalo s „kolena na koleno“ u cilju okretanja nacije tekovinama tradicije i takozvanog izvlačenja pouka za budućnost. Malo je to bilo za veličanstvena herojska dela naših predaka; koliko god se trudili ili želeli da to tada, ali i u kasnijim godinama, naglasimo našim pokolenjima. Ne možemo se pohvaliti da smo mnogo truda uložili u pisanje knjiga, snimanje filmova sa tom ratničkom i stradalačkom istorijom ili organizovanjem memorijala kojima bi se čuvalo sećanje na junačko i oslobodilačko biće naših predaka. Kao da se stidimo da govorimo o pradedovima koji su bili bez mane i straha, onih koji su golim rukama branili i gradili svoju zemlju i činili čuda danas potpuno nepojmljiva. Zamislite samo koliko je teško podići kuću iz pepela i to uz pomoć deset prstiju. Danas je to poseban izazov, a Srbija je posle slobode izvojevane u Prvom, pobednički vojevala i u Drugom ratu. To je siguran dokaz da i danas imamo čime da izrazimo poštovanje prema tim slavnim danima istorije, ali mi se snebivamo. Nema razloga za to, uostalom, danas ćemo ako prošetamo ulicama Beograda na svakoj zgradi starijoj od sto godina, pronaći tragove, tačnije ožiljke stradanja iz prošlih vremena. Zgrade su mogle da budu sanirane, ali ako njihov broj pomnožimo sa više desetina junaka koji zbog tih svedoka vremena stradali, doći ćemo do neveselih brojki žrtava koje smo za slobodu i zbog nje – podneli. U njihovu čast, u čast Beograda i Srbije, krenimo u novi juriš u nove pobede, ali one u kojima nećemo koristiti oružje već mudrost i nove tehnologije. Te i takve, mirnodopske podede su nam danas preko potrebne.
Dobro jutro!
