piše: Dejan Grujić
Bio jednom jedan strašni dasa. Redovno je mlatio mangupe po kraju ako nisu bili dobri prema devojkama. Svakoj baki je umeo da pomogne kad prelazi ulicu i ponese zembilj sa pijace. Takođe, bio je prvak u svemu. Devojke su ga obožavale a njihove majke želele za zeta. E, takav dasa više ne postoji čak ni u pričama. Možda ne postoji čak ni u sećanjima. Potpuno se zaboravilo na to da su nam momci bili za ženidbu već posle dvadeset treće, a devojke dvadesete. Mladi i jaki, završavali su u najvećem broju zanatske škole, odmah se zapošljavali i postajali nezavisni od roditelja. Prvo su odlazili na stan „pod kiriju“, a već posle ženidbe i rođenja prvog deteta, podnosili zahtev za dodelu stana. Čekali su u proseku tri godine da se usele u svoja četiri zida sa minimum dvoje dece u naručju i ženom koja nije radila. One koje su radile, slale su svoju decu u vrtiće i nisu razmišljale o tome kako da ubede svoje muževe da se otisnu van granica svoje zemlje i tamo započnu novi život. Međutim, to je bio nazadni socijalizam i vreme mraka i bezumlja koje smo prevazišli tako što smo se svi podavili u vlastitoj krvi a onda dozvolili da nam stigne progresivni napredak koji nas je desetkovao toliko da svake godine jedan grad pređe da živi u inostranstvo. Danas se izvode zaključci na osnovu neveselih rezultata statistike. Pa dobro, šta da se radi onda kada ovde sve opusti, a prenasele se našim građanima Nemačke, Švajcarske, Amerike? Ništa, da se sačeka rezultat koji će da postigne naš komšija Orban koji je spremno ponudio ozbiljan kredit mađarskim ženama koje bi rađale male Mađare, a za uzvrat dobijale oprost duga. Troje dece, otplaćen kredit vrednosti jednosobnog stana u Beogradu. Nadam se da će uskoro biti još mnogo više suficita, pa da uvećamo naciju decom koja će ostati da žive i rade u svojoj zemlji.
Dobro jutro!
(Foto: pixabay.com/tookapic)
Beograd202 