piše: Milena Milićević
Dobro jutro. U ovaj svakodnevni pozdrav, karakterističan za prepodne, sažeto je bezbroj malih želja. Jer, ako vam neko kaže dobro jutro, on svakako želi da vam početak dana bude dobar i uspešan. Da u dan uplovite zdravi, energični, nasmejani… jer i to, zapravo, čini jutro dobrim. Mada, izgovarajući ovaj jutarnji pozdrav, možda i ne razmišljamo šta njime zapravo želimo da poručimo onome kome je upućeno, sem da budemo pristojni i uviđavni, jer pored ljudi koje srećemo ne možemo proći nemi. Na ovo razmišljanje me ponukao jedan nepoznati, sredovečni gospodin, koji mi je pre dva-tri dana, kada sam dolazila u svoju jutranju smenu, na stanici, u pet ujutru, poželeo dobro jutro. Pomalo zbunjeno sam odgovorila: „Dobro jutro“. Zbunjeno, jer retko kada nepoznatim ljudima na ulici kažem dobro jutro, dobar dan, zdravo… A onda sam shvatila. Želje da nekome početak dana bude dobar ne moramo striktno čuvati za poznate ljude. Doduše, možda tog trenutka, na tom hladnom vetru i u mraku, čekajući prvi autobus u pet ujutru, mi baš i nismo bili totalni stranci – više kao komšije na istom zadatku. Da počnemo pre svih ovaj radni dan, odlazeći na svoje zadatke. Moram vam reći da mi je taj svakodnevni pozdrav ulepšao jutro. Pomislila sam da još ima ljudi u ovom ili bilo kom gradu, koji vide svet i ljude oko sebe, žele sa tim istim ljudima da ostvare neku interakciju, uspostave komunikaciju ili jednostavno budu ljubazni. Dobro jutro, nepoznati čiko sa stanice. Dobro jutro, svete. Dobro vam jutron slušaoci Dvestadvojke. Neka početak dana bude dobar, vedar, veseo i pozitivan. Neka za početak, ovo jutro bude zaista dobro!
(Foto: pixabay.com/richardsdrawings, ilustracija)
Beograd202 