piše: Dejan Grujić
Jedan Beograđanin je juče osetio sve blagodeti blagovremenog i tačnog informisanja. Šetajući ili brzo hodajući svojom ulicom koja je odavno zonirana kao parking lokacija srca metropole, naleteo je na novopostavljeni znak, koji obaveštava po kojoj se ceni ubuduće možemo malo više zadržati na jednom mestu bez dislociranja automobila. Treba li da kažem da je zbog neadekvatno postavljenog znaka, a delimično i lične nepažnje, taj Beograđanin pustio krv jer je zakačio glavom o plehanu tablu. Nije to ništa strašno, ali mora da se zna kako se hoda i gde se gleda. Nije znak kriv, kriv je Beograđanin. Mogao je svojom „tvrdom“ glavom da iskrivi znak, i šta bismo onda bez njega, mislim znaka, a ne Beograđanina? S druge strane, besplatno je dobio promociju u novinama. Sad svi znaju kakav je incident napravio, a da za to nisu krivi ovi koji postavljaju table. Šalu na stranu. Treba da pogledamo malo i semafore, svetleće reklame ili nepregledne pešačke prelaze. I tako, vidimo sve, a pravimo se da ne vidimo, verujemo–ne verujemo, i čekamo da se nešto desi pa da o tome opletemo po društvenim mrežama i portalima. Nisam još primetio da je iko pametan, ko je na internetu prosuo neku mudru misao, od toga imao koristi. Još manje koristi imali su čitaoci tih duhovitih objava, iako su ih uredno širili dalje mrežom. Sve dok se unapred ne postavimo prema određenim štetnim odlukama ili pojavama, uzalud je puštanje krvi ili mudrovanje na mrežama. Ja bih da ipak pojačamo mere opreza. Zbog onog neprijatelja koji ne spava, ali i ovih što nas uspavljuju neradom i nesposobnošću imputirajući nam tako osećaj krivice bez da smo i zaista za nešto krivi. Dobro jutro.
(Foto: pixabay.com/JanBaby, ilustracija)
