Piše : Milena Milićević
Oksforski naučnik Paul Kelley skrenuo je pažnju javnosti na problem koji utiče na mnoge od nas. Naime, ovaj psiholog je ispitivao vidove i oblike moderne torture i otkrio da je buđenje i odlazak na posao pre 10 sati ujutru jedan od najuobičajnijih. Objašnjava da svako ima svoj telesni sat koji je već programiran, pa ako se, kako kaže, prisiljavamo da se svakoga dana budimo pre nego naši organi, a pre svega mozak, remetimo san i izazivamo emotivni i telesni stres. Ne želeći da osporavam tvrdnje ovog naučnika, ne mogu a da se ne zapitam kako bi svet funkcionisao kada bi ceo globalni, radni sistem, takoreći spavao do 10 sati; kada bi se radnje, škole, domovi zdravlja otvarali tek u to doba? U redu, reći će neki, možda Kelley nije mislio na baš sve ljude sa obavezama, ali onda mogu da zaključim da bi neki ljudi bili frustrirani i stresirani, a ostatak planete i ne. Jer, neki pekar mora da ustane i pre tih 10 sati ne bi li za nas umesio hleb. Tu su i poljoprivrednici, koji moraju da se bude pre petlova ne bi li nahranili stoku ili obradili zemlju, onu istu koja će prehraniti radnu i zaposlenu planetu. Mora neko i da nas leči usred noći ili u rano jutro. Šta je sa svim onim ljudima koji moraju da pokrenu sistem, pre nego zaposleni dođu na posao? Kako bi se u toj postavci stvari osećao domar koji mora da dođe pre đaka i nastavnika da otključa školu? Možda sam sada malo i banalizovala celu priču, ali nije li ovaj naučnik upravo mislio na sve nas – ljude u tom sistemu? Na naše mentalno i fizičko zdravlje. Takođe, ne mogu a da se ne zapitam, kako sada da gledamo na ranija istraživanja, u kojima su nam govorili da su ranoranioci zdraviji ljudi? Da previše spavanja umrtvljuje naše telo i mozak. Za ovako rano jutro, bezbroj pitanja, a naš istresirani organizam i uspavani mozak nemaju odgovor. Šalim se… bar što se tiče uspavanog mozga. Bez pretenzija da budem lekar, ne mogu a da ne zaključim: pošto svako od nas ima svoj prirodni bioritam – onaj sat sa početka priče – onda njega i treba da pratimo i slušamo. Doduše, ponekada ćemo ga i poremetiti, kada budemo kao ekipa ovog jutarnjeg programa, ustajali u četiri, ali sa druge strane, ako može neki poljoprivrednik da se budi pre zore i bude veoma produktivan ili neko od vas, koji sada čitate ove redove, zašto to onda ne bi mogao i ostatak planete? A verujem da će sav stres, kako kaže Kelley, nestati kada vidite svitanje ili u rano jutro čujete smeh sa radija. Onaj koji često leči. Zato vam uz osmeh želim „Dobro jutro, radni, ranoranilački svete!“
(Foto: pixabay.com/suju )
