Piše : Milena Milićević
CRTICA stara 116 godina za 11.mart
Pre nekoliko dana prisustvovala sam sceni u gradskom prevozu, kada je vozač, veoma pogrdnim rečima, kritikovao jednu stariju ženu jer je sporo izlazila iz autobusa. Samo dan kasnije, na internetu sam pročitala da je Kane Tanaka, sa 116 godina, proglašena za najstariju osobu na svetu. Žmirkajući, sa primetnim smeškom, ova bakica je novinarskim ekipama pričala da ustaje pre šest, da voli da se bavi matematikom, ali i da igra igru „Otelo“. Japanci su inače poznati po dugovečnosti i dominiraju na listi najstarijih osoba u svetu. Najčešće se kao razlog vitalnosti ističe ishrana. Nisam stručnjak, ali ne mogu da zanemarim i činjenicu da se u Japanu godine tradicionalno poštuju, tako da ljudi ostaju aktivni i sa osećajem da su korisni i u 80-im godinama i stariji. Verujem da je svako od vas u svom okruženju imao primere ljudi koji su nakon odlaska u penziju, naglo propali, fizički i mentalno. Dugo očekivana penzija i zasluženi period za razonodu i razne hobije, za mnoge se pretvara u usamljeno prelistavanje novina, interneta, gledanja televizije i tek poneki razgovor telefonom. Često se po punim autobusima starijim ljudima upućuju komentari “ma gde si sada krenuo, zašto ne sediš kod kuće?” i slično, ne razmišljajući da su i oni ljudi koji bi trebalo da imaju društveni život. A češće su bebi siteri unucima, kuriri za plaćanje računa, brza ispostava toplih ručkova. Da ne spominjemo da su roditelji ili bake i deke penzioneri, često i siguran izvor dodatnih finansija. Svakako ne možemo u svim segmentima praviti paralelu Srbija – Japan, jer se razlikuje standard, stil i tempo života, navike, ali ako pomislimo da i na tom drugom kontinentu žive bake i deke, baš kao i u Srbiji, ne mogu a da se ne pitam zašto je kult porodice i poštovanja starijih osoba toliko dominantan tamo, negde. Da li starije osobe i u Srbiji zaslužuju poštovanje, pre svega svojih bližnjih, a onda društva? Jureći za finansijama da svojoj porodici obezbedite život, skrajnete sebe i svoje zdravlje. A onda kada bi trebalo da se “odmarate” i takoreći “imate vremena za sve” , postajete nevidljivi i nebitni, jer pripadate “trećem dobu”. Svi volimo kada smo poštovani, prihvaćeni i korisni, a taj osećaj ne vezuje se za godine. A baka sa početka priče, verujem da bi bila daleko srećnija da može skakutavim korakom da uđe i izađe iz autobusa i da najmanje što joj je potrebno je prekor zbog nemoći. Poštovanje i humani odnos zaslužuju svi. Vi, vaši roditelji, bake i deke, kolege, vaše starije komšije. Možda neće doživeti 116 godina, ali nasmejani i vedri mogu da uživaju i u 80-im. Dobro jutro.
(Foto: pixabay.com/StockSnap, ilustracija)
Beograd202 