Piše: Milena Milićević
CRTICA o upornosti koja se nekada isplati
Nakon konstantnog pritiska od strane roditelja i medija, ogromna rupa i klizište, koje je potom nastalo, uz ogradu Osnovne škole „Pavle Savić“ u Mirijevu, konačno je koliko-toliko sanirano, a učenici ponovo bezbedni. Nepoznati investitor je, u neposrednoj okolini škole, iskopao rupu, koja je tokom zime bivala sve dublja, pojavilo se i klizište, a đake je dodatno ugrožavala i urušena školska ograda. Ne bih trenutno upadala u takozvanu rupu, baveći se time ko i gde sve gradi objekte i da li su sve bezbednosne procene urađene kako treba. Ono što me u ovoj vesti prijatno iznenadilo je istrajnost roditelja čija su deca bila ugržena. Nisu čekali da reaguje škola ili nadležne službe, već su problem lokala učinili vidljivim putem društvenih mreža i medija. A zatim su stigli i do građevinske inspekcije koja je problem rešila. I sama živim u zgradi u kojoj u 20-ak stanova žive i zainteresovani i manje zainteresovani stanari da se neki problem u zgradi ili oko nje reši. Oni “uspavani” zaboravljaju činjenicu da se nijedan problem nije rešio sam od sebe. Jer predsednik opštine nikada neće saznati za lokalni problem ukoliko, u ovom slučaju, predsednik stanara, na to ne ukaže, a mi, kao žitelji te “velike” kuće, ne budemo uporni da na isti problem ukazujemo. To je građanska incijativa na mikro-nivou. A to se onda reflektuje na celo društvo. Suviše razočarani u sistem i uspavani da pokažu prstom, građani češće pribegavaju praksi – ma nema šanse da ja nešto rešim. Pa tako rupe ispred zgrada i pored dvorišta škola ostaju otkopane, krovovi zgrada prokišnjavaju, bučne komšije bude ceo kraj, čekanje autobusa ponekad potraje mnogo duže od akademskih 15 minuta. Verujem da bi nam upornost roditelja sa početka priče, svima donela bolje uslove života. Krenimo, kako kažu, od sopstvenog dvorišta ili kamenčića u cipeli. Takođe, akcija roditelja koji su rešili problem je dobar primer da se upornost ipak isplati. Dobro jutro.
(Foto: pixabay.com/waldryano, ilustracija)
Beograd202 