Piše: Milena Milićević
Posečena crtica
U okviru projekta spuštanja Beograda na reke, naša prestonica ostaje bez 155 stabala, na potezu od Kalemegdana do Ušća. Gradnja gondole, kao i pešačke staze, Beograđanima i svim gostima prestonice, treba da omogući duže pešačke ture. Ali ne pored drvoreda. Bar ne u skorije vreme, odnosno dok mladice novoposađenih 300 stabala hrasta, jasena, lipe i platana ne porastu i ozelene. Nadležne službe iznenađenim i ljutim Beograđanima, koji na društvenim mrežama objavljuju slike posečenog drveća i naslaganih debala, poručuju da je seča svedena na minimum i da stabla koja su posečena nisu bila u dobrom stanju. Moram priznati da me, kao zaljubljenika u prirodu, a i poznavanja opšte biologije o značaju zelenila u prečišćavanju vazduha, ovo pogodilo. Setila sam se slučaja od pre nekoliko godina, kada je komšinica u mojoj zgradi isekla dva drveta ispred ulaza. Moje komšije i ja smo bili pravi detektivi istražujući kada je i ko posekao drveće. Jedne noći, naša dva drvena drugara su jednostavno nestala. Ko se usudio da sebi daje za pravo da uništava zelenu oazu, koja povrh svega, nije ni njegovo vlasništvo. Kada se naš istraživački rad zaustavio na vratima naše komšinice, mislim da me je odgovor više pogodio od prihvatanja da drveća više nema. Naime, naša stambena sustanarka opravdavala se da se drveće jako razgranalo i pravilo joj je mrak, a i nije imala vazduha??? Kakav apsurd! Sem što ste bahati, vi ste i neznalica. Bez obzira što je kraj u kome živim pun zelenila i raznog rastinja, smatram da je svako od njih važno. Baš kao i postojanje svih nas na ovoj planeti. Ali o učinjenom nekada nema svrhe polemisati. Sa druge strane, ima svrhe čuvati postojeće. Ne bacati đubre po zelenim površinama, ne paliti rastinje da bi rasterali komarce, ne lomiti grane jer nam treba štap za bilo šta, a o nelegalnim sečama srpskih šuma da i ne govorim. Priroda nam toliko toka pruža, mentalno ali i fizički. Najmanje što možemo je da je čuvamo. Dobro jutro.
(Foto: pixabay.com/MabelAmber, ilustracija)
