Piše: Milena Milićević
Crtica za nezaborav
Već nekoliko dana razmišljam o tome koliko je čovek spreman i sposoban da neke najstrašnije događaje u svom životu prevaziđe i potisne. Malo teže zaboravi. Pre 20 godina, građani Srbije preživljavali su takve scene. Živeli smo 78 dana u strahu, neizvesnosti, suzama. Verujem da oni koji su već dve decenije bez članova porodice, prijatelja, komšija, nisu zaboravili. Baš kao što i oni koji nisu nikoga izgubili, ne mogu da zaborave osećaj straha i nemoći, ali i nepravde. I oni čiji su se životi pred ulazak u novi vek zauvek promenili. Sa druge strane, život vas tera da idete dalje i svakoga dana zabašurite po jedan segment teških emocija i ružnih sećanja. Svako od nas je na svoj način preživljavao dane i noći, baš kao i ovih 20 godina. Zaista neverovatno – dvadeset godina. Duboko smo potisnuli neka sećanja i osećaje, ali neverovatno je koliko vas zvuci i slike u sekundi vrate u tu ’99. godinu. Svake godine u ovo vreme javlja se ona ista nelagoda u stomaku, misli i emocije su uzburkane, a niz leđa svih nas prolazi neka jeza. U tim neprijatnim situacijama, verujem da neki od nas pomisle koliko smo zapravo povlašćeni, jer nam je data šansa da iznova doživljavamo proleće i cvetanje, mnogo lepše nego pre 20 godina. Da iznova uživamo u osmesima dragih ljudi. Da nas ponese lavina zadovoljstva kada se desi nešto lepo. Da se osmehnemo sećajući se onih kojih nema. Nepravda učinjena nad ljudima i našom zemljom je nepravda i posle 20 godina. A biće i za 20. I tada ćemo se sećati svih nedužno poginulih. To je ljudski. Baš kao što je i ljudski potisnuti jaku bol. Svaki dan po jedan osmeh, za svakoga od njih. Da se ne zaborave. Dobro jutro.
(Foto: rts.rs)
