piše: Dejan Grujić
Ima para u Srbiji. Zaista, lepo se ovde živi. Malo-malo pa neko nađe pedeset, sto ili dvesta hiljada nečega u stranoj valuti. Uvek su to neke pare za lečenje, ali nekako su mi mnogo nemarni ti koji su tako teško došli do tih novaca. Još mi je čudnije kad se čestiti pronalazači žale novinarima kako im niko nije ponudio čast, a i da jeste, oni to ne bi prihvatili. Uzmi, brate, sam, ako ti se uzima. Šta ima da čekaš na pravdu? Ako ti se ne uzima, a šta će ti „hvala“ preko novina i televizije? Još kad čujem da je pošteni nalazač policajac, pomislim, pa zar njemu nije posao da traži i pronalazi ne samo pare već i lopove. Nisu više samo lopovi bogati, ima i ostalog sveta koji je počeo da koristi blagodeti našeg razvoja. To je uvideo, odmah posle predsednika, i ministar ekologije koji nam je svima natrljao noseve zato što vozimo krševe starije od deset godina. Baš smo neodgovorni. Malo nam je to što je benzin skup, a Srbija groblje evropskih krševa starih samo petnaest godina, nego bismo da budemo trovači nesačuvane prirode i vlastitog zdravlja? Umesto kršem, na posao ili kod lekara možemo biciklom, ili još bolje, pešice. Kao da žurite za autobusom, savetuju lekari. Ovde se inače nigde ne žuri, pogotovu ne za gradskim autobusima, jer ako ih ima, nema vozača koji bi ih vozili. Ako ih nema, onda opet isto. Iako su današnji autobusi u najvećem broju slučajeva izrađeni po svim standardima, ekološki bezbedni, ispravni, čisti – džaba. Ne vredi. Usisa nam vozače zapadna Evropa za 2.000 evra mesečno, šaljući nam nazad polovna vozila kojima će neutralisati svaki rizik po zdravlje svojih građana, ali vozače drži u svom skutu. E, moja Srbijo, trebaće ti mnogo poštenih nalazača da vratiš sve što ti se osipa ili uvaljuje. Dobro jutro.
(Foto: pixabay.com/Free-Photos, ilustracija)
