Piše: Milena Milićević
Crtica o nestajanju
Turisti, izletnici, ribolovci i svi koji se dive prirodnim lepotama Tare ovih dana ne mogu da se načude na šta liči Zaovinsko jezero, vodni dragulj okružen šumama Pančićeve omorike. Mnogobrojna klizišta oko akumulacije Zaovine pokrenula su se proteklih dana kao posledica naglog ispuštanja vode iz jezera, koja je korišćena za proizvodnju električne energije. Jezero je ispražnjeno bez milosti, a većina ribljeg i biljnog fonda je izgubljena. Meštani ovog kraja od juče su samo nemi posmatrači jer su njihove kuće ugrožene zbog pojave klizišta. Ljudi trpe, priroda trpi, kao i biljni i životinjski svet, a logičnog objašnjenja još nema. S obzirom na to da prošla godina, kao i ova zima, nisu bile sušne, postavlja se pitanje koji je razlog naglog ispuštanja, odnosno, isušivanja jezera nadomak nacionalnog parka. Ne želim da verujem da će ovaj ekološki incident, ako tako kao laik mogu da ga nazovem, ostati bez objašnjenja ili pravog, logičnog razloga. Ne želim da verujem da neka ishitrena odluka stoji iza ove nebrige o prirodi od koje, zapravo, svi živimo. Još se ne stišava ni bura oko akcije pokrenute na društvenim mrežama oko sprečavanja izgradnje mini-hidroelektrana širom Srbije, a svedoci smo još jedne nebrige o eko-sistemu. Da li ćemo i mi koji živimo kilometrima daleko od ovog vodenog dragulja biti nemi posmatrači nestanka jednog jezera, kao što je to slučaj sa meštanima i zaposlenima u Nacionalnom parku Tara? Sada mi se bacanje papira po ulicama i zelenim površinama i ne čini tako dramatično, mada se sve to može nazvati jednim imenom – nebriga. Ne bih želela da kao društvo, kao zemlja, dozvolimo da nam prirodna i istorijska dobra čuvaju međunarodne organizacije, poput Uneska, a ne mi sami. Stvoreno za uživanje, a ne za uništavanje. U isčekivanju boljih vesti, želim vam dobro jutro.
(Foto: pixabay.com/joergweitz, ilustracija)
Beograd202 