piše: Dejan Grujić
Imam koleginicu, britku na jeziku, mudru, iskrenu i srčanu. Bez problema će da kaže popu da je pop, a bobu da je bob. Ima jasno izgrađen stav i zbog toga je mnogi poštuju i cene. Nije joj lako u životu. Zbog svog jezika, kako kaže, često je ostajala po strani. Dok su drugi napredovali, gradili karijeru, bogatili se, ona je čestito živela, savijala se oko svoje porodice, radila svoj posao profesionalno bez želje da bude ma čija. Sloboda koju je ona osvojila, dala joj je za pravo da radi ono što misli da je ispravno, a ne ono što okolina očekuje od nje. Štrajkovala je, ali i radila prekovremeno bez para. Nije joj bilo strano da se zaputi na proteste, ali i na mitinge. Jasno je gledala sve te ljude oko sebe u oči i niko joj ništa nije mogao da zameri. Čak se i hvalila po društvenim mrežama gde je i sa kime bila. Ostala joj je velika kilometraža u nogama, iskustvo u sazrevanju svesti o tome kako treba da izgledamo i da li smo razumeli ulogu koju nam je dodelila istorija. Početak je težak, a izazovi brojni da sačuvamo obraz u vreme kada se rastačemo sve busajući u jedinstvo. Niko ne može da pretpostavi koliko je teško biti Ona, svoja i slobodna, a opet ne može ni da joj oprosti što može sve, jer je niko ne drži u šaci ni zbog čega. Inače, da je drugačije, lako bi kliznula u pripadanje a to već povlači sve ono čega se i sama zgražava: poslušnost, snishodiljovost, spuštenu glavu i pognut pogled. Da li je danas svrstavanje na jednu ili drugu stranu obaveza? Mora li čovek da se odrekne načela samo da bi ostvario makar i najmanju korist, rizikujući da izgubi prijatelje koji ne misle isto? Nije baš sve ni u parama, nešto je i u principu. Dobro jutro.
(Foto: pixabay.com/stevepb, ilustracija)
Beograd202 