Piše: Milena Milićević
Probuđena crtica
Danas će mnogi slaviti ili obeležiti Đurđevdan, koji se smatra granicom između zime i leta, praznikom vezanim za zdravlje ukućana, plodnost stoke i dobre useve. Nekolicina će otići na đurđevdanski uranak u prirodu, u šumu, na proplanak ili pored reke. A tamo, umesto opuštajućeg prizora vode, može zateći gomilu đubreta. Porast vodostaja Tamiša i Nere, iz susedne Rumunije, doneo je neviđene količine smeća, plastike, otpada, granja, ali i uginulih životinja. Po ko zna koji put zbog ljudskog nemara trpi priroda, ali i stanovništvo mesta gde se na uskim delovima reka ovo smeće zadržava na obalama. Taj otpad prolazi pored naselja Jaša Tomić, Sečanj, Tomaševac, Orlovat, dalje Tamišom u Pančevo, a onda dalje i u Dunav i, na kraju krajeva, opet se možda vrati u Rumuniju. Da nije tragično, ova “plovidba” zaista bi bila smešna. Taj začarani krug, ponavlja nam se s vremena na vreme. Mi, doduše ne baš pojedinačno mi, ali ljudi svakako, nemarni i bahati, bacaju đubre gde stignu, prave se divlje deponije na raznim mestima, pa tako i na obalama reka. Te prizore posmatraju svi koji pored tih deponija prolaze, neki se zgražavaju, neki samo slegnu ramenima i nastave dalje. Onda te deponije, u ovakvim slučajevima, kada porastu vodostaji, sa tih obala odnese reka na drugu lokaciju, gde se na preprekama opet formiraju gomile, koje se kada reka opadne, pretvaraju u nove deponije. I tako, čovek, koji je na početku tog lanca, na kraju opet biva ugrožen. Kakav apsurd. Jer to smeće širi neprijatan miris, opasno je po zdravlje, zbog razvoja bakterija i raznih mikroorganizama. Komentarisanje i prebacivanje krivice na nekog drugog, ne vodi razrešenju ovog problema. I sama sam imala priliku da vidim ovaj tužni prizor, koji svaki put kada ga pogledate izaziva nevericu, zatim očaj, a onda i bes. Gledate kako ljudi sa splavova metlama i motkama guraju smeće koje se zakačilo, ne bi li ga reka opet odnela dalje. Čamđžije manevrišu kako bi zaobišli ove đubretarske prepreke. Jad i beda. Ne znam da li je toliko teško za početak ne bacati smeće na obale, pored puta ili na zapuštene njive. Zar je teško kada već dođe do ovakve situacije, na reke recimo poslati velike tankere, koji će smeće skupiti i uništiti ga na adekvatan način. A ne jednostavno pustiti da ga reka odnese ko zna gde ili čak vrati tamo odakle je stiglo. Nehumano. Ali i neodgovorno. Ne samo prema prirodi, već neodgovorno i prema nama samima, jer mi živimo u toj prirodi. Ako se i priroda budi u proleće, možda je vreme da se i mi probudimo u ekološkom smislu. Dobro jutro.
(Foto: pixabay.com/Rafael_Neddermeyer, ilustracija)
Beograd202 