Piše: Milena Milićević
Crtica za ne ponoviti
Ovih dana, kada su nam umesto majskih prognoza, meteorolozi najavljivali kišu i prohladno vreme, mnogi su se setili 2014. i strašnih poplava koje su zadesile našu zemlju. U najvećim poplavama u istoriji Srbije stradalo je 33, a bilo ugroženo više od milion i po ljudi. Tačno je pet godina prošlo od te noći, u kojoj su brojne porodice u Obrenovcu izgubile gotovo celokupnu imovinu. Takođe i meštani Krupnja, zauvek će pamtiti noć između 15. i 16. maja. Nemoćni da bilo šta učine, gledali su kako im bujica nosi kuće, automobile, bandere, mostove, puteve i ruši skoro celo naselje. Zaista je strašno da jedna prirodna nepogoda, koja je, verujem, mogla da se spreči nizom dobro isplaniranih koraka, odnese ljudske živote. Takođe je strašno i da za nekoliko trenutaka nad nadmoćnijim „protivnikom“ ostanete bez nečega što ste ceo život stvarali. Ljudski nemar je za mene daleko ozbiljniji protivnik od ovog prirodnog o kome sam govorila. Mi ne živimo u monsunskim krajevima. Obilne kiše su kod nas uobičajene, ali ne kao u zemljama u kojima neprekidno padaju. ne danima, već mesecima. Samim tim manevarski prostor za reakciju nam je veći. Svake godine neki grad u Srbiji pretrpi neku štetu. Vodostaji na rekama posle kišnih perioda porastu, poplave obale, neka nebranjena područja, ponegde stignu i do kuća. Podzemne vode takođe prave probleme plaveći njive, stvarajući klizišta, koja, kada prorade, gutaju sve pred sobom. Ovo nabrajanje moglo bi i da se nastavi, međutim, želim da kažem da kao i u ostalim životnim segmentima, uvek možemo ublažiti posledice nekih problema, ako smo u startu pripremljeni i ako učinimo sve, ali zaista sve, da neke probleme predupredimo. Koliko takozvanih kišnih kanala u Srbiji je očišćeno? Koliko kanala je zazidano, jer je nekome u tom trenutku odgovaralo? Koliko obala i dalje nema adekvatne bedeme? Koliko ljudi živi na terenima na kojima i drveće jedva opstaje i klizi, a ne domaćinstva? Nije samo država ta koja treba da iz godine u godinu unapređuje postojeće sisteme, gradi nove, ali i čisti postojeće. I mi kao građani često ne razmišljamo unapred i mislimo: ma, neće to da se desi. U brojnim selima, ispred kuća više ne postoje šančevi, kanali ili kako ih već zovu. Neki su puni đubreta, neki izbetonirani. To je deo stvarnosti na mikro novou, koji se u nekim segmentima preslikava i na daleko veći sistem. Ovi strašni primeri sa početka priče urezani su nam u sećanja. Želim da verujem i da su neke pouke izvučene i neki konkretni koraci preduzeti. Da bez strepnje dočekujemo sve buduće kišne dane. I one sunčane. Dobro jutro.
(Foto: pixabay.com/Hermann, ilustracija)
Beograd202 